Koliko je rizi?no upuštanje u tuma?enje umetni?kih dela? Kome društvo nikada ne prašta? Da li je greh zapravo bitan ?inilac napretka? Autenti?an i duhovit Oskar Vajld gotovo uvek izaziva salvu reakcija svojim provokativnim stavovima, approved izme?u ostalog i o tim pitanjima.
Autenti?an, duhovit, izuzetno obrazovan Oskar Vajld gotovo uvek izaziva salvu reakcija svojim provokativnim stavovima, pa je prosto nemogu?e odoleti iskušenju da ne iznesemo (još) neke od njih.
„Svekolika umetnost je istovremeno površna i simboli?na. Oni koji zaviruju ispod površine ?ine to na vlastiti rizik. Oni koji tuma?e simbol ?ine to na vlastiti rizik.”
Jednom je izjavio da ono ?emu zaista teži kao pisac jeste da zabavlja radni?ku klasu, da razjuruje srednju klasu i da fascinira aristokratiju.
Istorijska svest o tome da greh iz jedne epohe može da postane vrlina za drugu, i obratno, ohrabrivala ga je da na sve moralne nazore svoga vremena gleda sa božanske visine, kao na puku proizvoljnost vremena.
Pisao je, razmišljao i živeo povinuju?i se isklju?ivo na?elima najviše kulture, koju je smatrao univerzalnom, a koju je svojim obrazovanjem usvojio od velikih umova svih vremena.
?ovek od ideala, verovao je da je najuzvišeniji život onaj kontemplativan, „po meri bogova“ koje su izmislili ljudi, znaju?i pritom da je kontemplacija najve?i porok za koji pripadnik zajednice može da bude okrivljen. „Društvo ?esto oprašta zlo?incu, ali nikada ne oprašta sanjaru.“
Ideja koja nije opasna uopšte ne zaslužuje da se nazove idejom
S velikom dozom prezira odnosio se prema lažnom puritanstvu, kako u književnosti, tako i u opštevaže?im društvenim uzusima ponašanja, pa tako tvrdi: „Ne postoji tako nešto kao moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su dobro napisane, ili loše napisane. To je sve.“
Iako tvrdi da „ideja koja nije opasna uopšte ne zaslužuje da se nazove idejom“, spreman je da se hrabro poigrava sa kontradiktornim stavovima na jednu te istu temu, jer igra nikad nije rušila?ka. “Proisti?e iz neuskladivih dvojstava koja nosi u sebi”, kaže on.
Taj smeo pristup je o?igledno baštinio od ledi Sperance, svoje majke, koja je, i za današnje vreme surovo iskreno, ali jasno obrazložila: „Greh je za svako poštovanje i visoko poeti?an, ali stid to nije. Kada budete u mojim godinama, shvati?ete da postoji samo jedna stvar zbog koje vredi živeti, a to je greh.“
U „Kriti?aru kao umetniku“ njen sin tom, kleru nemilom, pojmu pridaje još ve?i zna?aj: „Ono što se naziva grehom bitni je ?inilac napretka. Svet bi bez njega stagnirao, ili ostario, ili bi postao bezbojan. Greh svojom radoznaloš?u uve?ava iskustvo ljudskog roda. Snažnim potvr?ivanjem individualnosti, on spasava vrstu od jednoli?nosti. Time što odbija opšteprihva?ene nazore o moralnosti, postaje viša etika.“
?ak i najvatreniji protivnici Oskara Vajlda bi trebalo da „polože oružje“ pred pasusom kojim poentira, u istom eseju: „Kad dosegnemo istinsku kulturu, a to nam je cilj, mi postižemo savršenstvo o kome su sanjali sveci, savršenstvo onih za koje je greh nemogu?, ne zato što su izabrali asketska odricanja, nego zato što su kadri da ?ine sve što žele ne povre?uju?i pritom dušu, i zato što nisu kadri da požele išta što bi vre?alo dušu, jer duša je božanski entitet koji može da pretvori u elemente bogatijeg iskustva, ili tananije osetljivosti, ili novog na?ina mišljenja, postupke i strasti koji bi kod prose?nog bili opšte mesto, kod neukog prostakluk, a kod bestidnika podlost.“
Izvor: RTS