Čuveni glumac Ian McKellen, u „Letters Live“, svojevrsnom nizu predstava koje pokušavaju da osnaže literarnu korespodenciju insipirisanu „Letters of Note“ knjigama, je 2016. godine pred publikom pročitao izuzetno emotivno pismo koje je jedan mladić uputio svojim roditeljima.
Momak, a tek će se kasnije saznati da se radi o autoru popularne hronike “Gradske priče” – Armisteadu Maupinu, otkrio je da su se njegovi roditelji priključili grupi Anite Bryant u kampanji gušenja prava homoseksualaca. Pismo je, očigledno, veoma blisko i Ianu (Maupin mu je jedan od bliskih prijatelja), pošto je i sam gej, pa u jednom trenutku zastane sa čitanjem. Nećemo više otkrivati. Pročitajte sami, a potom odgledajte snimak.
Draga mama,
Oprosti mi što mi je trebalo ovoliko dugo da ti pišem. Svaki put kada krenem da pišem tati i tebi, shvatim da ne kažem stvari koje mi leže na srcu. To bi možda bilo u redu, jedino kada bih vas voleo manje nego sada, ali vi ste i dalje moji roditelji, a ja sam i dalje vaše dete.
Prijatelji misle da sam budala što uopšte pišem ovo pismo. Nadam se da nisu u pravu. Nadam se da su njihove sumnje na osnovu toga što ih njihovi roditelji manje vole ili manje veruju, nego što to moji rade. Nadam da ćete ovo videti kao jedan čin ljubavi sa moje strane, znak moje potrebe da nastavim da delim svoj život sa vama. Verujem da vam ne bih ovo pisao da mi niste spomenuli da ste se priključili kampanji „Spasite našu decu“. To mi je više nego bilo šta drugo stavilo mi do znjanja da je vreme da vam saopštim istinu da je vaše dete homoseksualac i da meni nikada nije bio potreban spas ni od čega osim od okrutnih i neukih ljudi kao što je Anita Bryant.
Izvini, mama. Ali ne zbog toga šta sam ja, već zbog toga kako se osećaš dok čitaš ovo. Znam kakav je to osećaj, jer sam ga imao više puta tokom svog života. Sramota, neverica, odbačenost su strahovi za koje ja znam, još kao dete, to je bila osnova moje prirode poput boje mojih očiju.
Ne, mama, ja nisam mobilisan. Nijedan drugi homoseksualac nije bio moj mentor. Ali znaš šta? Voleo bih da sam ga imao. Želeo bih da me neko stariji od mene i mudriji i pametniji od ljudi u Orlandu odvede u stranu i kaže: “Sve je u redu sa tobom, mali. Možeš slobodno da porasteš i da budeš lekar ili profesor kao i svi ostali. Ti nisi lud, bolestan ili zao. Možeš da uspeš i da budeš srećan i da nađeš mir sa svojim prijateljima koje zabole uvo sa kime ti ležeš u krevet. Povrh svega, možeš da voliš i da budeš voljen, a da usput ne mrziš sebe.“
Ali mi to niko nije rekao, mama. Morao sam sam da se snalazim, uz pomoć grada koji je postao moj dom. Znam da će ti sve ovo biti teško da poveruješ, ali San Francisko je grad pun muškaraca i žena koji su i strejt i gej i koji ne gledaju tuđu seksualnost kao vrednost čoveka.
Izvor: XXZ magazin