Kome treba Prajd info centar?


U 160 kvadrata između četiri zida i uz policijsko obezbeđenje – to je slika osvojene slobode, koju su organizatori Parade ponosa predstavili otvaranjem Prajd info centra. Mesto u kome će, prema najavama, u narednih šest meseci svi moći da se informišu o brojnim temama u vezi sa LGBT zajednicom.

Ako prolazite ovde pet puta, biće vam teško da uđete, šesti put kada vidite sve, vidite neke mlade ljude unutra, šesti put ćete se ohrabriti i ući ćete makar da pogledate i da pitate – odgovara Goran Miletić iz Beograd prajda, na pitanje o tome zašto smatra da bi neka LGBT osoba bila ohrabrena da dolazi baš na to mesto, a ne u prostorije brojnih organizacija koje već postoje.

Pored informacija posetioci mogu da očekuje i brojne debate, predavanja, izložbe, prikazivanje filmova i kreativne radionice. Kažu organizatori, to je prostor osmišljen za debatu i razmenu mišljenja. Pošto je tako, evo ja kandidujem nekoliko tema za debatu.

Čemu info centar?

Kako Miletić navodi, prošle godine je tokom mesec dana u Prajd info centar ušlo 3.000 ljudi. Teško je proceniti da li će se taj broj uvećati za šest puta, koliko je produženo vreme tokom kojeg će biti otvoren, ali postavlja se pitanje njegove svrsishodnosti. Sve što su organizatori naveli moglo bi da se dešava, i dešava se, u raznim prostorima u Beogradu i širom Srbije.

ČITAJTE:  Program 16. Merlinka festivala u Beogradu

Jedno od objašnjenja nudi Aleksandar Savić iz udruženje “Da se zna” govoreći da je “cilj ovakvih prostora i da navede ljude na razmišljanje i preispitivanje stavova”.

Jasno je da bi mnogo efikasnije bilo polepiti dugine zastave i parole po banderama ili praviti događaje na različitim mestima, smisliti kvalitetne i dobre sadržaje za privlačenje medijske pažnje tokom čitave godine. Osmisliti dobru strategiju za promociju na društvenim mrežama, koja neće biti “prst u oko”, nego mudro prilaženje široj društvenoj zajednici bi bilo mnogo smislenije i imalo bi više pozitivnih posledica.

Na kraju, LGBT zajednica ima mnogo veći problem sa zakonima i nasiljem, nego s tim da nije dovoljno vidljiva, možda samo nisu dovoljno vidljivi njeni problemi, jer ih i u danu kada se o njima najglasnije govori zasene priče o tome koja će pevačica nastupati, koje su ulice zatvorene i kako je promenjen i do koliko sati režim gradskog saobraćaja.

Kome info centar?

U svemu nije jasno ni kome je tačno namenjen ovaj prostor? Ljudima koji će dolaziti da se informišu o svemu onome što mogu da pronađu na internetu? Da li je namenjeno LGBT osobama? Kojim tačno? Da li malom krugu aktivista i autovanih gej ljudi? Da li neko očekuje da LGBT osobe, koje nisu spremne da pokažu fotografiju lica ni na gej dejting aplikacijama, dođu u takav prostor? Oni čine većinu u zajednici i njih treba ohrabriti, njima treba dati prostor slobode i to van četiri zida, jer zlatni kavez u kome smo bezbedni nije sloboda, makar taj kavez imao i 1.060, a ne 160 kvadrata.

ČITAJTE:  Jugoslavija: Vreme kada je „protivprirodni blud“ vodio iza rešetaka

Gde su svi ti ljudi koji se nikada neće pojaviti ni u tom prostoru, ni na prajdu, ni na bilo kom mestu koje ih autuje? Šta ćemo s njima, jesu li izbačeni iz zajednice kao nedovoljno lojalni? Da li smo samo napravili prostor u kome će se oni koji se već sreću, ponovo sretati i pričati o onome o čemu inače pričaju? Nemam ništa protiv, šta više, samo ne vidim kako to suštinski menja stvari? Kome će zbog toga biti bolje?

Da li su sredstva mogla da odu na važnije stvari?

Ne znam šta je bio predlog projekta i da li je novac mogao da se upotrebi za zaista goruće teme koje se tiču ljudskih prava koja su uskraćena LGBT osobama? Glavni zahtevi svih organizacija jesu usvajanje nekoliko zakona, ali kako je i sam Goran Miletić rekao, smatra da LGBT organizacije nemaju dovoljno kapaciteta potrebnih za skupljanje potpisa, kako bi podneli inicijativu u Narodnoj skupštini.

S obzirom na to da su organizacije predloge zakona napisale pre više godina i da oni sada stoji u fiokama, pitanje je zašto nisu jačani ti kapaciteti? Kako je moguće da za sve te godine organizacije nisu mogle u okviru nedelje prajda da okupe dovoljno ljudi, s obzirom na to da se prema zakonu potpisi prikupljaju najviše nedelju dana? Da li je umesto na toliko događaja i fešti na kojima se utvrđuje činjenično stanje, novac mogao da ode u kampanju i lobiranje za usvajanje tih zakona?

ČITAJTE:  Biseksualnost: Biti bi u Srbiji

Verujem da bi svakoj trans* osobi život mnogo više promenila mogućnost da dobije dokumenta i da je država ne primorava na hirurške intervencije kako bi mogla da ostvari prava koja imaju svi ostali. Naravno, sve ovo stavljam kao pitanje, jer ne mogu da znam ko tačno želi da se stanje u zemlji ne promeni – donatori ili oni koji traže donacije.

Na kraju mogu da zaključim da je sve ovo samo još jedna vrsta šminke i da će to biti sve dok na ulicama ne može da se desi ovo:

Bez potrebe da istovremeno na ulicama bude i ovo:

Kada nam za poljubac ne bude bilo potrebno obezbeđenje policije, onda ćemo znati da se nešto promenilo. Do tada svoja prava ostvarujte u svoja četiri zida, to nam je naša borba dala.

Piše: Petar Paunović

Izvor: Noizz


Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.