Firas je znao da nešto nije u redu onog trenutka kada je video da se automobil kojim je upravljao muškarac kojeg je tek upoznao zaustavlja u blizini jedne od kontrolnih tačaka. Trebalo je da se sretnu na Mesaha trgu, koji je jedno od najpoznatijih romantičnih sastajališta u ovom delu Gaze, te gleda na Kairo koji se nalazi preko reke Nil. Upoznali se online, budući da su deo egipatske gej zajednice koja koristi Grindr, Hornet ili Growler, a ovo je bio prvi put da se sreću uživo. Čovek sa kojim je trebalo da se sretne je prethodno bio prilično agresivan i voljan, te je od Firasa tražio da ponese kondome koji će im biti korisni tokom noći koja je bila pred njima. Kada je došlo vreme da se sretnu, kasnio je, pa je Firas umalo odustao. U poslednjem trenutku nepoznati muškarac je zaustavio auto u blizini trga, i ponudio Firasu da se odvezu do njegovog stana.
Pošto su se vozili neko vreme, Firas je ugledao kontrolnu tačku, što je bila retka pojava u tihom delu Mesahe. Kada se automobil zaustavio, oficir koji se tu nalazio se vozaču obratio kao da se već poznaju, što je Firasu bilo dovoljno da otvori vrata automobila i da počne da beži.
„Jurila me je sedmorica ili osmorica muškaraca,“ rekao je kasnije aktivistima Egipatske inicijative za ljudska prava, „Uhvatili su me, i počeli da me tuku. Vezali su mi levu ruku, i pokušali da isto učine i sa desnom, ali sam se opirao. U tom trenutku sam video da nam se približava još jedan policajac koji je u ruci držao pendrek. Bojao sam se da će me udariti preko lica, pa sam se predao.“
Onda su ga odveli u Mogammu, ogromnu vladinu zgradu na Tahrir trgu, u kojoj se, između ostalog, nalazi i Komisija za zaštitu javnog morala. Službenici su mu naredili da otključa telefon, kako bi ga pregledali u potrazi za dokazima o homoseksualnom ponašanju. Kondomi koje je poneo sa sobom takođe su priloženi kao dokaz. Inspektori su mu potom preporučili da se brani tako što će posvedočiti da je bio zlostavljan kao dete, te da je taj incident izazvao devijacije u njegovom seksualnom ponašanju. Uveren da će se tako spasiti, Firas je pristao, ali se situacija od tog trenutka pogoršala.
Sledećih 11 nedelja proveo je u pritvoru, uglavnom u policijskoj stanici Doqi. Policija je odštampala sve poruke koje su se zatekle u njegovom telefonu u trenutku hapšenja. Redovno su ga tukli, a postarali su se da i ostali zatvorenici saznaju zašto je u pritvoru. Podvrgnut je i nizu medicinskih pregleda, tokom kojih su se naročito koncentrisali na anus, a kako bi pronašli dokaze seksualne aktivnosti, ali nisu mogli da pronađu bilo šta što bi ukazivalo da je počinjen bilo kakav zločin. Nakon tri nedelje ipak je osuđen za razvrat, te na godinu dana zatvora. Ali Firasov advokat je uspeo da uloži žalbu na presudu, te je i obori šest nedelja kasnije. Policija ga je nakon toga držala još dve nedelje u pritvoru, odbijajući da mu dozvoli posete, pa se u jednom trenutku čak poricalo da se Firas uopšte nalazi u pritvoru. Na kraju su mu ponudili „neformalnu deportaciju“ –priliku da napusti zemlju, a pod uslovom da potpiše dokument koji bi svedočio o tome da odlazi dobrovoljno, te da sam plati avionsku kartu. Iskoristio je priliku, i ostavio Egipat daleko za sobom.
Ova priča, sa svim uznemirujućim elementima, predstavlja opšte mesto u životima pripadnika egipatske LGBTIQ zajednice. Kako se gej muškarci sve više okreću aplikacijama kao što je Grindr, suočavaju se sa rizicima od policijske brutalnosti, te ucenjivača koji ove aplikacije koriste da bi pronašli mete za iznuđivanje novca. Aplikacije su tako postale dokazi o počinjenom zločinu, ali i sredstvo otpora. To kako su aplikacije kreirane može da predstavlja značajnu razliku u ovakvim slučajevima, ali sa developerima koji se nalaze hiljadama kilometara daleko nije lako doći do neophodnih promena. Tako je ovo novi izazov za developere, koji ima određenu moralnu dimenziju, te im pruža priliku da sarađuju sa nevladinim organizacijama, a kako bi o svojim proizvodima počeli odgovornije da razmišljaju, i na kraju ih učine bezbednijim za svoje korisnike.
Najveći broj drugih hapšenja započeo je na isti način kao i Firasova priča, pa su mete na web-sajtovima i aplikacijama za upoznavanje sretale naizgled prijateljski nastrojene neznance, sa kojima su dugo ugovarale vreme i mesto sastanka, da bi na kraju saznale da je sve to deo policijske akcije koja ih je već prethodno obeležila kao razvratnike. Poslednji talas hapšenja počeo je u septembru 2017. godine, a pošto se na koncertu grupe Mashrou’ Leila u publici zavijorila zastava duginih boja, što je režim doživeo kao uvredu, pa je u nedeljama koje su usledile uhapšeno je više od 75 gej muškaraca.
Homoseksualnost u Egiptu nije ilegalna, ali su pripadnici LGBTIQ populacije postali zgodno žrtveno jagnje za el-Sisi režim, a Komisija za javni moral služi kao alatka tom režimu, a za hapšenje svih onih za koje se posumnja da su ugrozili javni red. Čak i kada nema osnova za pritvor, ovakve sumnje mogu da posluže kao razlog za javno ponižavanje meta, koje potom provode nedelje u pritvoru, da bi na kraju često bile proterane iz zemlje. Egipatska inicijativa za ljudska prava je od oktobra 2013. godine zabeležila 230 hapšenja pripadnika LGBTIQ populacije, što je više nego ukupan broj sličnih hapšenja za period od 2000-2013. godine.
Za pripadnike egipatske LGBTIQ zajednice nasilje čini najveći deo života, te je uglavnom nemoguće pronaći bilo kakvo sklonište. „Stavio sam pauzu na svoju ljudskost,“ priča Omar, jedan od pripadnika zajednice, „A seksualnu želju sam odavno izgubio. Jednostavno nisam mogao da podnesem stalan strah od nasilja.“
Egipatski državni mediji ovakve akcije uglavnom pozdravljaju, pa su raciju iz 2014. godine, tokom koje su uhapšeni svi koji su se našli u Bab al-Bahr javnom kupatilu, tretirali kao tabloidnu temu, pre nego kao pitanje ljudskih prava. Tako su racije na gej klubove, barove, čak i privatne zabave, postale uobičajena stvar, pa postoji osećaj da društvo želi da učini javnim sve ono što je u okviru LGBTIQ zajednice bilo privatno, budući da privatne stvari nisu zgodne za osudu i diskriminaciju.
Izvor: XXZ magazin