Roben Kampiljo ovekovečava zaostavštinu ACT UP grupe za direktne akcije filmom koji je tragičan, hitan i pun filmskog života.
„120 otkucaja u minuti“ Robena Kampilja je strastveno odglumljen film o grupi ACT UP-u u Francuskoj kasnih osamdesetih, pokret direktne akcije koji je zahtevao suočavanje i sveobuhvatno istraživanje o sidi. Film na ubedljiv način kombinuje elegiju, tragediju i prkosnu euforiju.
Kampilja, koji je napisao scenario za film Lorena Kantea „Entre les murs“ (The Class) iz 2008, koji je osvojio Zlatnu palmu, ovoga puta nalazimo u dve uloge, rediteljskoj i scenarističkoj. On obeležava iskustvo i drugovanje ACT UP-a kao neku vrstu života tokom rata i radikalnog momenta koji se može uporediti sa revolucijom iz 1848, iako je 1968. možda približnija paralela.
Mnogo pre izmišljanja termina „osvešćen“ cilj ACT UP-a je bio da trgne gej zajednicu iz fatalizma i depresije – i izvrši udar protiv neprijateljske uslužnosti političkih organizacija i velikih farmaceutskih kuća koje nisu mislile da je ovo kriza koja ih se dotiče, niti da je kriza uopšte. One su takođe bile prilično iznervirane što se mladi ljudi usuđuju da im govore šta da rade. A bilo je mnogih koji su verovali da se konvencionalno saosećanje ne odnosi na gej ljude sa HIV-om, i da je gej zajednica na sebe navukla opravdanu patnju svojim besramnim proslavljanjem užitaka. Ovo je bila logika kazne i teologija koja se svakako nije protezala na strejt pušače i alkoholičare po bolnicama.
Ovo je dirljiv film o ljubavi, životu i prijateljstvu koji se može porediti sa dokumentarcem Dejvida Fransa „Kako preživeti kugu“ iz 2012. (takođe prikazan na Merlinka festivalu) o ACT UP pokretu u SAD. Kao fikcijska reprezentacija, ponekad izgleda kao politička, iako deromantizovana verzija nečeg poput “Plavo je najtoplija boja“ iz 2013. godine.
Film je smešten u prevashodno muškom svetu ACT UP-a, gej ljudi koji su većinom zaraženi HIV-om, zagovornici kampanje koji su razvili ritualistički metod debate jer vremena, kao i života, nema mnogo – sa „tajm aut“ znakom za završavanje dugih govora i pucketanjem prstima umesto aplauza. Film počinje katastrofom: članovi su prekinuli medicinsku konferenciju bacanjem lažne krvi na govornika, čak i njegovim vezivanjem za podijum lisicama. Ovo je užasan trenutak loše discipline i procene koja dozvoljava medijima da ih predstavi kao nasilne. Loš publicitet.
Ipak ACT UP veruje u ovaj prilično radikalan čin: bacanje lažne krvi, prouzrokovanje materijalne štete, stvaranje čuđenja i nereda, jer su to jedine stvari koje pokreću ljude. Lažna krv je svakako jeziva, i prikazan je jedan zabavan trenutak gde u kupatilu raspravljaju o tome kako da je naprave. I ove taktike ih dovode do pregovaračkog stola; političari i ljudi u odelima moraju da se obračunaju sa ACT UP-om, koji su to zahtevali i ubrzali širenje informacija i istraživanje što se ne bi desilo bez njih. Kampiljov film odražava sve ovo.
Među članovima, Nahuel Pérez Biscayart igra Šona, napetog, pametnog, vrcavog lika koji sedi pozadi, govori glasno, preispituje stvari koje su pogrešne, uvek u prethodnici i nikad obeshrabren. Nejtan (Arnaud Valois) je tiši lik koji je HIV-negativan i koga veoma privlači Šon. Adèle Haenel igra Sofi, iscrpljenu organizatorku, a Antoine Reinartz je Tibolt, neko čiji autoritet u grupi izaziva napetost u dinamici.
Film prati njihovo napeto gerilsko postojanje puno provaljivanja u službene kancelarije i pravljenja gužve dok zaposleni gledaju paralisani od šoka. Oni su, zapravo, malo jezivi u ovim trenucima, ali su ovde sa određenim ciljem, i uvek bivaju izbačeni. Kampiljo zapravo ne pokazuje njihovo suočavanje sa policijom, ili duge sate u ćeliji posle svakog protesta. Više je zainteresovan za njihove živote pre i posle akcije.
A to je zahtevno – gotovo natprirodno. U jednom trenutku Kampiljo pokazuje Nejtana koji pita Šona šta svi oni rade, koji posao imaju kada ne protestuju – šta su u civilnom životu. Pitanje je neočekivano, čak nelojalno. Oni su koncentrisani na cilj. Ali cvetajuća veza između Nejtana i Šona je lajt motiv koji se provlači kroz celu dramu, dajući joj emotivnu usmerenje i definiciju.
Šon izgovara ono što je verovatno glavni govor filma. U euforiji uspešno proteklog protesta, svi se vraćaju kući metroom dok on govori o tome kako je približavanje smrti pojačalo njegovu ljubav ka životu. U tom trenutku grad viđen kroz prozor voza odjednom izgleda prelepo, prekriven sjajem Novog talasa. Pariz je njihov, kao što bi reditelj Žak Rivet mogao reći. Ali onda Šon slegne ramenima i nakezi se. Ta vrsta plačljivih, sentimentalnih gluposti neće im pomoći u ostvarivanju cilja. Naravno da neće. A ipak, deo neverovatne moći koju ACT UP kampanja dobija u kulturnoj istoriji dolazi od toga što je vrednovala život, ali i terala ljude da misle o smrti – poslednjem tabuu. Za većinu dvadesetogodišnjaka smrt je samo glasina. Za gej generaciju osamdesetih i za ACT UP smrtnost, bolest i žalost su bile činjenice sa kojima su morali da se suoče, bez pomoći države.
Ovaj film poseduje ono što mu ime nagoveštava: otkucaje srca. Pun je filmskog života.
Piter Bredšo – Guardian
Film će biti prikazan u Domu omladine Beograda u subotu, 9. decembra u 21:00 i Cineplexxu Ušće u nedelju, 10. decembra u 19:00