„Da li moje dete može da postane gej ako posmatra muškarce koji se ljube?”
Od kada su Parade ponosa postale naša realnost, prescription a u medijima se sve glasnije govori o homoseksualnim brakovima, ovo je pitanje koje roditelji sve ?eš?e postavljaju psihoterapeutima, strepe?i da li ?e se deca „zaraziti” homoseksualizmom.
– Iako je homoseksualnost izba?ena iz Me?unarodne klasifikacije bolesti još 1974. godine, veliki broj lekara, psihologa i psihijatara i danas smatra da su gej osobe bolesne. Nauka nema definitivan odgovor na pitanje – da li se gej osobe ra?aju kao takve ili to vremenom postaju, ali ?injenica je da ljudska seksualnost nije crno-bela kategorija. Zanimljivo je i da homoseksualci tako?e odbacuju neopredeljene, odnosno biseksualne osobe – objašnjava dr Lidija Vasiljevi?, psihološkinja i psihoterapeutkinja.
Naša sagovornica kaže da ima mnogo teorija koje govore u prilog tezi da se ra?amo kao homoseksualne osobe, ali nisu malobrojne ni one koje govore da to postajemo pod uticajem društva, porodice i kulturnog miljea.
– Uverena sam da se svi ra?amo s jednakim kapacitetom da budemo gej ili strejt – o tome je govorio i Sigmund Frojd. Formiranje našeg seksualnog identiteta zavisi od toga kakav smo tip afektivnog vezivanja imali u porodici, ali i od toga kako smo doživljavali svoju seksualnost u detinjstvu. Sigurno je da odrastanje u represivnoj, kažnjavaju?oj ili podržavaju?oj porodici uti?e na to da li ?e osoba prihvatiti svoj seksualni identitet – naglašava dr Lidija Vasiljevi?.
Ona ukazuje da je normalno da veliki broj tinejdžera eksperimentiše sa svojom seksualnoš?u, ali da ima i mnogo osoba koje su promenile svoju seksualnu orijentaciju u tridesetim i ?etrdesetim godinama.
– Imam veliki broj klijenata koji prave seksualne izlete s osobama suprotnog pola, ali ostaju u emotivnoj vezi s osobom istog pola. Treba re?i da postoje i seksualno neopredeljene osobe, ali postoje i gej osobe koje se ne identifikuju s LGBT zajednicom. U procesu psihoterapije ?esto se dolazi do spoznaje da se ne zaljubljujemo u pol, nego u osobu – objašnjava naša sagovornica.
Kada je roditelji pitaju da li dete koje posmatra Paradu ponosa ili na TV gleda popularne gej serije – i samo može postati gej, ona kaže da roditelje uvek motiviše da razmisle – zašto bi se dete koje je okruženo heteroseksualnim parovima opredeljivalo prema manjinskom modelu? Jer, ako se roditelji rukovode tom logikom, onda dete ne bi smelo da gleda ni kriminalisti?ke serije, ni filmove strave i užasa.
Osim toga, homoseksualci su deca heteroseksualnih roditelja, dakle ona deca koja gledaju heteroseksualni model u ku?i. Važi i obrnuto – studije pokazuju da najve?i broj homoseksualnih parova ima heteroseksualnu decu.
U prilog tezi da homoseksualnost nije crno-bela kategorija govore i istraživanja da ?ak 90 odsto muškaraca razvija homoseksualno ponašanje u situacijama izolovanosti kao što je zatvor. Kultura je ta koja tako?e oblikuje ideje o „adekvatnom” seksualnom opredeljenju – tako se u staroj Gr?koj od uglednih muškaraca o?ekivalo da imaju homoseksualne veze. Žene su služile za reprodukciju i produženje porodi?ne loze. U islamskim zemljama muškarci su imali brojne homoseksualne veze pre braka, jer je za stupanje u brak bio neophodan veliki miraz, a veze pre braka bile su strogo zabranjene.
Šta stoji iza roditeljskog straha da dete ne postane homoseksualac?
„Strah od socijalne izolacije, odnosno bojazan šta ?e re?i komšije i rodbina. U našem društvu su jake socijalne veze sa susedima i porodicom i roditelji strepe da ?e gej dete pokidati te veze. Osim toga, homoseksualno dete ruši roditeljski narcisizam i tera roditelje da se zapitaju gde su pogrešili. U pozadini tih strahova stoji patrijarhalni pogled na svet i ideja da je naša misija na ovoj planeti – reprodukcija. Odnosno da porodicu ?ine muškarac koji o svemu odlu?uje i žena koja ra?a decu”, zaklju?uje dr Lidija Vasiljevi?.
Izvor: Politika