“Razlog zbog kojeg sam hteo da počinim samoubistvo bila je porodica. Razlog zbog kojeg to nisam učinio je – isto porodica. To zvuči kontradiktorno, ali tako je bilo”, kaže Pavle Radovanović. Danas to izgovara samouvereno i sa smeškom, ali čini se da je svaki njegov veliki potez u životu potekao iz priče o dečaku koji se s 13 godina u Srbiji suočava sa svojom seksualnošću i jedini izlaz vidi u samoubistvu. Ta priča nije jedina, naprotiv, jedna je od mnogih – i važno je da je čujete.
Slučaj koji je nedavno uzburkao srpsku javnost bio je samoubistvo Stojadina Lazića (40) “usled konstantnog maltretiranja motivisanih homofobijom”. Organizacija “Da se zna” je nakon toga pokrenula protest “Mržnja ubija” kako bi se skrenula pažnja na položaj LGBT zajednice u društvu i problem suicidalnih tendencija među tom populacijom. Ipak, bez većeg odjeka – suicid u gej zajednici još je tabu tema, iako je procena da svaki deseti gej mladić u Srbiji razmišlja o samoubistvu.
Doktorska disertacija “Suicidalno ponašanje homoseksualno orijentisanih mladića” psihološkinje Jelene Srdanović Maraš iz 2013. do danas je jedino naučno istraživanje u Srbiji na ovu temu, mada je iznelo alarmantne podatke: da u Srbiji 9% homoseksualno orijentisanih mladića starosti između 18 i 26 godina trenutno razmišlja o samoubistvu, dok 4% ima razrađen plan samoubistva i u neposrednom je riziku.
“U radu sa drugim LGBT osobama, shvatio sam da je dosta mojih vršnjaka u nekom momentu razmišljalo o samoubistvu kao rešenju. Ja sam se s tim suočio kad sam imao 13 godina, i trebalo je vreme da shvatim da nisam jedini koji je prolazio kroz to”, kaže Pavle Radanović, nekadašnji aktivista i SOS volonter Centra Srce za prevenciju suicida, a u razgovoru za NOIZZ otkriva s kakvim se mislima on sam suočavao.
Imao sam 13 godina i hteo sam da se obesim
Pavle je odrastao u jednom malom mestu u Srbiji. Imao je 13 godina kad je počeo da pomišlja da je “drugačiji”.
“Pre svega moram da naglasim da dolazim iz manje sredine, od tri, četiri hiljade stanovnika, i to nekako vidim kao faktor u svojoj priči. Jednostavno, ne poznaješ nijednu drugu osobu koja je kao ti i onda počneš da razmišljaš o tome koliko si zapravo drugačiji. Čuješ da su takvi ljudi bolesni, da to postoji na Zapadu, ali kod nas nije ok. U porodici isto imaju manje-više stav “ubi, zakolji”… Ok, možda moja porodica nije bila baš toliko oštra, ali nije bila ni podržavajuća prema tome. Smatrala je homoseksualnost bolešću”, uvodi me Pavle Radanović u svoju priču.
Iznenadio me je što se ni na trenutak nije premišljao da li će je podeliti. Zna koliko je važna. Uostalom, i sam je kasnije radio kao aktivista i SOS volonter Centra Srce za prevenciju suicida i pomagao ljudima koji su prolazili kroz slične probleme. Možda zato govori brzo, u dahu, kao da je te reči mnogo puta ponovio… Možda i samom sebi.
“Taj proces, kad sam nekako skontao svoju seksualnost, kod mene se dešavao kad sam imao 13. Tad upadam u nešto što sad mogu da prepoznam kao duboku depresiju. Ceo moj život svodio se na to da sam odlazio do škole i vraćao se kući, gde sam se zaključavao u svoju sobu. Niko nije znao u tom momentu. To je pre svega bila unutrašnja borba samospoznaje – ko sam, šta sam… Bio mi je potreban momenat da mogu da kažem: ‘Ok, ja sam gej’. Ja sam bio svestan toga , ali mi je trebalo vremena da to priznam čak i sebi. I bio sam sam u tome. No, to je onaj period adolescenata kad roditelji nisu smatrali da je mnogo strašno to što se ja zaključavam u sobu da budem sam. Ne mogu ni da njih tu krivim, da li je trebalo da prepoznaju o čemu se radi ili ne. Pa razmislite, dečak je, ima 13 godina, zatvara se u sobu, postoji toliko različitih objašnjenja… A ja sam pisao oproštajna pisma i razmišljao o tome kako sebi da oduzmem život”, kaže Pavle. Tu prvi put pravi kratku pauzu za uzdah. “Hteo sam da se obesim. Imao sam napisana pisma za svakog člana moje porodice gde objašnjavam zbog čega, kako i gde se ja bukvalno izvinjavam zbog tog čina.”
Po mom pogledu, čini se, shvata da takve reči traže dalje objašnjenje, bilo kakvo, pa mi s današnjim iskustvom i odgovarajućom distancom u odnosu na to što mu se događalo, daje dodatan okvir.
“Ok, to je negde 2003. godina, a ‘bladi prajd’ se desio 2001. i svašta nešto se tu čulo. Ti počinješ da razmišljaš o tome da si bolestan, naravno da nisi, ali ti imaš 13 godina i slušaš druge. Pritom ne dolaziš do odobravanja niti društva niti porodice… Da, počneš da razmišljaš o tome da oduzmeš sebi život”, izgovara klimajući glavom.
Taj period preispitivanja i gušenja u mračnim mislima kod Pavla je trajao nekoliko meseci. Konstantno je gubio na kilaži i sve više vremena provodio u samoći.
“A onda sam jedno jutro ustao, i to je zanimljivo, jer sam posle saznao da osobe najčešće razmišljaju o samoubistvu u jutarnjim satima, a ja sam tad stao sam sa sobom i rekao: ‘Dobro, ovo više ne vodi ničemu. Ili ćeš izvršiti samoubistvo i prestati da postojiš, ili ćeš nastaviti da živiš i budeš to što jesi’. I u tom momentu sam znao da ne mogu da lažem, ne mogu da budem neiskren i ne mogu da se ceo život pretvaram da sam nešto što nisam. Želja za životom bila je ujedno i želja za mojim ‘autovanjem’.To ne znači da sam to uradio u istom momentu, nego sam prosto rekao sebi ko sam i šta sam i pomirio se s tim.”
Posle toga je, kaže, postepeno počeo da se razotkriva bliskim prijateljima, ali je ipak s posebnim uzbuđenjem i nadom dočekao odlazak na studije filozofije u Novom Sadu.
“Porodica je došla malo kasnije, i to zbog ideja da ću biti izbačen iz kuće, da će me odbaciti. Autovao sam se sa 20. Tad sam krenuo na fakultet i postao nekako finansijski nezavistan. Mislim da LGBT osobe često razmišljaju o tome kako će ih, ako to priznaju roditeljima, oni izbaciti iz kuće. I meni je bilo ok da se ja prvo osamostalim, pa ću im reći. Bilo mi je ekstremno bitno da se odvojim i otišao sam u Novi Sad, baš zato što tamo nikog nisam poznavao. Hteo sam sam da upoznam druge ljude i da upoznam sebe kao gej osobu. Trebalo mi je to i coming out je došao posle mog odlaska na faks i upoznavanja drugih osoba kao što sam ja. Osoba koje su prihvaćene i osoba koje me razumeju i od kojih sam dobijao i podršku”, priseća se Pavle.
Vraćam ga na pitanje o porodici i tome kako su njegovi to prihvatili do kraja…
“Roditelji su mi sada najveća podrška koju imam. U smislu da se čak i šalimo na taj račun, da je to samo jedna od činjenica toga ko sam ja i šta sam. Najviše na svetu volim svoje roditelje i to je došlo posle autovanja i posle te teške priče. Nikad im nisam pokazao pisma, ali su znali da sam razmišljao o samoubistvu, znali su da sam posle bio volonter Srca i da sam se bavio tom temom, i da sam se bavio tom temom zato što sam i sam razmišljao o tome. Kada sam se autovao, i moji roditelji su počeli da prolaze kroz različite faze, a u jednom momentu mi je majka rekla: ‘Nemoj slučajno da si pokušao sebi da oduzmeš život, u tom slučaju ću i sama to uraditi’. Vezala je svoj život za mene, što mi je bio najveći dokaz koliko sam voljen zapravo”, nasmešio se i zasuzio u isto vreme.
Faktor porodice
I prema rečima doktorke Srdanović Maraš, porodica je u osnovi problema, ali i u osnovi rešenja, kada govorimo o suicidnim tendencijama LGBT populacije. Naime, porodični odnosi u direktnoj su vezi sa depresijom, kao glavnim uzročnikom suicidalnih tendencija.
“Ja sam istraživanje Suicidalno ponašanje homoseksualno orijentisanih mladića radila 2010-2011. godine. Uzorak je bio veoma mali, imala sam 55 mladića koji su homoseksualne orijentacije i kontrolnu grupu s otprilike isto toliko ljudi. Rezultati su pokazali da su mladići koje sam posmatrala depresivni i da je ta depresivnost kod njih izraženija u odnosu na kontrolnu grupu, da imaju manji stepen samopoštovanja i da su u većem riziku da ispolje neki oblik suicidalnog ponašanja. Između ostalog, pratila sam u kakvim porodicama odrastaju i ono što se pokazalo je da oni svoju porodicu doživljavaju kao manje funkcionalnu u odnosu na kontrolnu grupu. Znači, oni svoju porodicu doživljavaju kao mesto koje nije bezbedno, koje nije sigurno, gde nema dovoljno topline i emotivne razmene. Procena porodične funkcionalnosti direktno utiče na depresivnost, koja je glavni faktor za suicid. Ako adolescent svoju porodicu procenjuje kao nebezbedno mesto, to vodi većoj depresivnosti i nižem stepenu samopoštovanja, a time i većem riziku za suicidalnu ideaciju”, ističe Srdanović Maraš.
Njene zaključke potvrđuju i brojne studije na globalnom nivou, rađene na mnogo većim uzorcima. Family Acceptance Project koji su sproveli stručnjaci s Univerziteta u San Francisku pokazao je da su mlade LBGT osobe (do 20. godine), zbog odbijanja i nerazumevanja porodice tokom adolescencije 8,4 puta sklonije da pokušaju samoubistvo; šest puta sklonije ka težem obliku depresije; 3,4 puta sklonije da koriste nedozvoljene supstance ili drogu; 3,4 puta sklonije nezaštićenim seksualnim odnosima i bežanju od kuće, u poređenju sa vršnjacima iz porodica koje imaju visok stepen prihvatanja, ili nizak nivo porodičnog odbijanja prema LGBT srodnicima.
“Moje iskustvo je da jeste važna porodica i način na koji se porodica nosi s informacijom da je njihovo dete ima seksualnu orijentaciju drugačiju od heteroseksualne. Za prihvatanje te vrste informacija porodicama je potrebno vreme, svaka ima svoj tempo, a u mom istraživanju se videlo da nije bilo porodica koje su bile ekstremno odbacujuće prema svojoj deci. Što je super podatak, porodice vremenom ipak uspeju da se adaptiraju na tu činjenicu i da naprave novi način funkcionisanje”, tvrdi doktorka Srdanović Maraš. Ali, tu je još jedan važan faktor. “Sredina u kojoj se adolescenti nalaze – postoje sredine koje su manje prihvatajuće i one koje su više prihvatajuće. Radeći s mladima, ja bih nekad osetila da ja kao profesionalac više ne mogu da budem dovoljna podrška. Ono što treba toj mladoj osobi je interakcija s vršnjacima, mesto gde će moći slobodno da istražuje svoj seksualni identitet. U Novom Sadu sada postoje takva mesta”, kaže doktorka Srdanović Maraš.
Šta je rešenje?
Mada će mnogi ovaj problem staviti u kontekst atmosfere u srpskom društvu kojom i dalje vladaju predrasude i netolerancija, suicidne tendencije LGBT mladih prepoznate su kao problem na globalnom nivou i u različitim pravcima se traže modeli prevencije.
“Za mene je pouka tog istraživanja koliko je važno, kada su LGBT mladi u pitanju, da profesionalci budu senzibilisani i šta sve treba da prate i gledaju neke stvari kako bi reagovale na pravi način. Ne mislim samo na profesionalce kao što su psiholozi, psihijatri, terapeuti, već na sve odrasle osobe koje rade sa decom, ljude koji su vaspitači u nekim ustanovama. To je tema koja je važna i u kontekstu edukacije. Kolege iz organizacije “Izađi” i ja smo u Novom Sadu počeli da se bavimo time i edukovali veliki broj profesionalaca koji su u kontaktu s mladima. Važno je da prepoznaju stvari, ali postoji i toliko faktora koji utiču na mentalno zdravlje mlade osobe. Jedan od njih koji se 30-ak godina pojavljuje u svim istraživanjima je dobar kontakt sa makar jednom odraslom osobom. To ne mora biti roditelj, može i biti nastavnik engleskog s kojim se ta mlada osoba oseća sigurno u komunikaciji. To je jedan od pravaca u kojem možemo da razmišljamo”, kaže Srdanović Maraš.
Studije koje su se bavile mladim LGBT osobama u školama pokazale su da na situaciju pozitivno utiče postojanje “gej-strejt” udruženja, odnosno vršnjačkih grupa u kojima mladi sarađuju i uče se toleranciji. Neke druge studije akcenat stavljaju na zakone koji se tiču LGBT populacije – legalizacija istopolnih brakova u SAD povezana sa značajnim smanjenjem broja pokušaja samoubistva među LGBT mladima. Možda smo društvo koje je još daleko od takvih poteza, ali postoji li nešto što mi sami možemo i učinimo svet bar malo boljim i lakšim za život?
Pitala sam Pavla Radanovića šta iz današnje perspektive misli da bi najviše pomoglo ljudima koji se suočavaju s mislioma o samoubistvu.
“Da se više slušamo. Svako svakoga. Živimo u ubrzanom vremenu i ponekad je potrebno samo da zastanemo i da pitamo osobu kako se ona oseća; da li postoji nešto o čemu želi da priča. Mislim da se o tome najviše radi”, smatra Pavle. “Ali problem s tim je što osoba koja postavi takvo pitanje mora da bude spremna da čuje odgovor, jer taj odgovor često neće biti ‘e, dobro sam’.”
#NOTJUSTAMOOD
Sa ciljem da doprinesemo tome da se patnja od depresije i drugih mentalnih poremećaja, kao i njihovo lečenje, isteraju iz mraka u kom ih većina i dalje čuva, NOIZZ je, u pet zemalja u kojima postoji franšiza, pokrenuo međunarodnu kampanju #NOTJUSTAMOOD. U okviru nje razgovaramo sa ekspertima i onima koji pate od ovih poremećaja, objavljujemo intervjue i ispovesti ljudi iz Srbije, Poljske, Nemačke, Slovačke i Mađarske, nadajući se da će ove priče pomoći, jer je spas samo jednog ljudskog života vredniji od svega drugog.
Ukoliko želiš da i tvoja priča bude objavljena, opiši nam svoje iskustvo borbe sa depresijom ili opiši priču svog prijatelja i pošalji nam je na adresu notjustamood@noizz.rs ili je podeli na društvenim mrežama sa oznakom #notjustamood. A ukoliko osećaš da ti je potrebna pomoć, ali nisi siguran kako da je dobiješ, na kraju teksa imaš sve servisne informacije na ovu temu.
—————————————————————————–
KAKO POTRAŽITI POMOĆ
Ako nisi siguran kome se obratiti za pomoć, a bojiš se da možda patiš od depresije, postoje brojne mogućnosti za dijagnostiku, pomoć i, ukoliko je potrebno, lečenje.
Za početak, imaj na umu da je tvoj lekar opšte prakse u mogućnosti da te uputi stručnjaku za mentalno zdravlje i konsultovanje s njim je prvi korak ka lečenju. Ipak, ukoliko iz nekog razloga ne možeš tim putem, u nastavku su navedena mesta i ljudi koji te mogu uputiti ili koji pružaju dijagnostičke i terapijske usluge za depresiju.
– Stručnjaci za mentalno zdravlje kao što su psihijatri i psiholozi
– Klinike i Centri za mentalno zdravlje
– Klinički socijalni radnik
– Psihijatrijska bolnica sa odeljenjima i ambulantom
– Ambulanta državne bolnice
– Privatne klinike
– Lokalna medicinska i / ili psihijatrijska društva
PRVA POMOĆ
Psihocentrala
Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd
Telefon: 064 2288885
Email: kontakt@psihocentrala.com
Psihocentrala je psihoedukativna organizacija nastala zalaganjem grupe profesionalaca i entuzijasta okupljenih oko zajedničkog cilja da unaprede mentalno zdravlje nacije. Na sajtu https://www.psihocentrala.com nalazi se spisak institucija u Srbiji koje koje imaju zaposlene lekare specijaliste psihijatrije ili neuropsihijatrije, pomoć pri izboru psihoterapeuta ili psihologa, kao i “prvu pomoć” u borbi s depresijom.
Centar Srce
Telefon: 0800-300-303
Email: vanja@centarsrce.org.
Centar “Srce” sa sedištem u Novom Sadu je volonterska, nevladina, neprofitna organizacija koja se bavi pružanjem emotivne podrške osobama u krizi i prevencijom samoubistva. Radno vreme je 17 do 23, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna. Na sajtu www.centarsrce.org, se može naći dosta informacija i za osobe koje razmišljaju o samobistvu i za one koji žele nekom da pomognu, a postoji i android aplikacija centarsrce koja služi kao podrška, ali sadrži i lični plan podrške.
Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević
Višegradska 26, Beograd
Centrala 011/3636400
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva
Telefon: 011/7777000
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva otvorena je ove godine u Klinici za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević. Na telefonski broj 011/7777000 mogu se javiti oni koji pomišljaju na samoubistvo ili njihova porodica, a sa njima će razgovarati stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja – psihijatri, psiholozi, socijalni radnici. Svi pozivi su anonimni.
Institut za mentalno zdravlje
Palmotićeva 37, Beograd; telefon: 011/3307 500
Paunova 2; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555
Institut za mentalno zdravlje je visokospecijalizovana ustanova koja obavlja bolničku i vanbolničku delatnost iz oblasti zaštite i unapređenja mentalnog zdravlja, psihijatrije odraslih, psihijatrije razvojnog doba, psihijatrije starih osoba, bolesti zavisnosti, neuropsihologije, epileptologije, kliničke neurofiziologije i psihofarmakologije. Pravo na lečenje na Institutu za mentalno zdravlje imaju svi građani Republike Srbije, a minimum neophodne dokumentacije koju je potrebno imati je:
– overena zdravstvena knjižica,
– uput za specijalistički pregled od lekara nadležnog Doma zdravlja.
– za pacijente koji nisu iz Beograda, uput mora biti overen od strane nadležne komisije.
Specijalistički konsultativni pregledi bolesnika sprovode se svakog radnog dana, na dve lokacije, u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj 37 i u Paunovoj 2, od 8 do 20, bez prethodnog zakazivanja, ali uz obavezni prethodni uput lekara opšte prakse beogradskih opština ili lekara specijaliste psihijatrije drugih regiona Srbije.
Hospitalno (stacionarno) lečenje bolesnika u Institutu za mentalno zdravlje sprovodi se na kliničkim odeljenjima (Palmotićeva 37) ili u dnevnim bolnicama (Palmotićeva 37 i Paunova 2) uz neophodan uput regionalnog Zdravstvenog fonda o odobrenom bolničkom lečenju.
Izvor: Noizz.rs