Film Harija Same, inspirisan događajima iz njegovog života, predstavlja uvid u pank scenu i andergraud novog talasa u Meksiko Sitiju sredinom osamdesetih.
Postoji mnogo filmova o sazrevanju uz pank scenu, pre svega zbog činjenice da je nezavisna kinematografija uzela maha odmah nakon uspona panka i novog talasa, kada su deca koja su odrastala na toj muzici tek završavala filmske fakultete. Ipak, četvrti film pisca i reditelja Harija Same je zaista poseban i jedan od najboljih u tom konkretnom podžanru.
“Nije vam ovo Berlin” predstavlja mudrost reditelja iz sada već sredovečne perspektive koja pruža ne samo portret adolescenskog oslobođenja, već i fotografiju trenutka u životu meksičke srednje klase čiji društveno-politički kontekst je istovremeno prisutan, ali i uglavnom zadržan u drugom planu (kao u filmu “Roma” reditelja Alfonsa Kuarona). U prvom planu je živopisni, često vrtoglavi, ali takođe opasni svet hedonizma zarad umetnosti u kojem se retko govori u rastućoj pretnji side koja je sveprisutna. Sa izuzetnom smirenošću, ova drama će se verovatno dopasti publici koja je osetila to doba, kao i onima koji žele da osete to doba, nezavisno da li su heteroseksualnog ili homoseksualnog opredeljenja.
Duge kose i hermafroditskog izgleda, Karlos (Xabiani Ponce de León) je predstavljen kao gazela među ovnovima, nezainteresovan za sukob titanskih razmera između zaraćenih srednjih škola koji je na umu njegovim vršnjacima 1986. godine u Meksiko Sitiju. On živi sa mlađim bratom i sa majkom koja je toliko depresivna da gotovo nikada ne ustaje iz kreveta (otac se ne pominje).
Njegov najbolji drug je Gera (José Antonio Toledano), čija je porodična situacija stabilnija i on zarađuje novac tako što “iznajmljuje” očevu kolekciju vrućih časopisa momcima iz nižih razreda. Njegova starija sestra je veoma popularna Rita (Ximena Romo), koja ima bend sa svojim zastrašujuće privlačnim momkom Titom (Americo Hollander). Iako preferira “hipi” muziku sa kojom ga je upoznao ujak Esteban (Sama), on misli da je ona strava. Ona ga, naravno, ne primećuje, sve do trenutka kada njegov talenat za petljanje sa elektronikom ne spasi njihovu pokvarenu klavijaturu. U znak zahvalnosti, Karlosa i Geru jednom ušunjaju na nastup pretencioznog benda umetničkih zvukova u andergraund klubu “Asteka”.
“Je l’ ovo gej bar?”, Karlos upita, dok je krišom posmatrao dvojicu muškaraca koji se ljube. “Ovo je sve bar”, odgovori Rita kroz šalu. Takođe, ovo je izuzetno opojno za dvojicu sedamnaestogodišnjaka razrogačenih očiju, jer oni nisu udisali samo vrhunsku muziku i poliseksualnu prefinjenost, već i avangardna umetnička dela i osećaj da su svi prisutni neka vrsta umetnosti. Kako se ispostavi, lokal drži Niko (Mauro Sánchez Navarro), fotograf čij studio na spratu predstavlja mesto gde dolazi do još istančanijeg umetničkog i seksualnog izražavanja, kao i do slobodnijeg konzumiranja droge.
Želeći još, sledeće večeri su se vratili bez pratnje benda, međutim, Karlos i Gera shvataju da su njihove godine velika prepreka ulasku. Da situacija bude još gora, dok su im odbijali ulaz, porodični auto koji je Gera pozajmio bez dozvole biva obijen. Na kraju, Gera (kao i Rita, koja još uvek živi sa roditeljima) bivaju kažnjeni na mesec dana.
Ali to ih ne zaustavlja u potpunosti da budu deo scene. To zasigurno ne zaustavlja Karlosa, jer je pre svega od koristi za bend, a i zapao je Niku za oko, pa mu je on omogućio pun pristup kao i uključivanje u porodičnu negu koju je Gera “pozajmio” bez dozvole i koja je podeljena na izmešano stvaralaštvo i protestne političke aktivnosti. On nije “zainteresovan za momke”, ali deluje kao da je voljan da razmisli o tome, ako stvar ide u njegovu korist. Njegov sve veći insajderski status stvara jaz između njega i Gere, koji zbog novootkrivene seksualne orijentacije zapravo ima prikladnije mesto u homofilnom okruženju kluba.
Ipak, dvojica dečaka su samo maloletnici i ubrzo upadaju u nevolju okruženi redovnim, odraslim gostima “Asteke”. “Nije vam ovo Berlin” je poprilično naklonjen avanturističkoj podkulturi u koju upadaju da bi tek tako postao obična priča sa poukom. Ipak, obuhvata i ushićenje i razočaranje koje je svojstveno penjanju na neku vrstu tobogana koji iza sebe ostavlja prilično žrtava. Naši protagonisti imaju sreću što su izašli sa minimalnim povredama, ali oni ne bi zamenili 95% tog iskustva ni za šta na svetu, a Samina autobiografski nadahnuta retrospektiva doprinosi olakšanom deljenu tih osećanja.
“Berlin” je izuzetno uglačan i pouzdan dok održava grub izgled koji priliči tematici. Svi koji su zapravo učestvovali u takvoj avangardi osamdesetih će se diviti pouzdanosti kojom Sama i njegovi saradnici stvaraju opšti osećaj i trope videa, performansi i drugih andergraund multimedijalnih umetnosti tog vremena (većina toga se oslanja na evropske i američke trendove, bez obzira na šaljivo-odbrambeni naslov ovog filma).
Kinematografija Alfreda Altamirana pojačava mnoštvo raspoloženja filma u taktički spretnom smislu. Naravno, postoji veliki broj već postojećih zvučnih zapisa, od Roxy Music, kao predstavnika popa novog talasa, do Meredit Monk, kao predstavnice vokala njujorških galerija. Bend Rite i Tita savršeno predstavlja imitativno, groteskno umetničko delo koje se moglo čuti u prvoj polovini osamdesetih godina između večeri poezije tokom slobodnih večeri na kampusu ili u centru grada.
Većina ovih likova ili ima ili pokušava da dočara upečatljivu “umetničku” ličnost – sa promenljivim nivoima dubine – uz dobar odabir glumačke postave, stilizovane i odevene za potrebe tih prilika. Takođe, oni dobro prenose jednostavnu ranjivost kada je to potrebno, naročito mlađi glumci. Sama pruža lep kontrast u ulozi ujke koji i dalje predstavlja prethodnu kontrakulturu. Jedina mana ovog kompleksnog scenarija koji je pisao zajedno sa Rodrigom Ordonjezom i Maksom Zuninom je nerazvijena priča Karlosove majke, čiji poremećaji predstavljaju veliki problem, ali dobijaju škrta objašnjena.
Izvor: Variety
Prevod: Danilo Jakišić