Žao Pedro Rodrigeš: Ljudima se ili mnogo dopadnu moji filmovi ili ih ne podnose


Svaki film je svojevrsno putovanje, ma koliko bio plod fikcije uvek dolazi iz konkretnog mesta i svaki govori o autoru i mora biti ličan, jer u njemu reditelj izlaže sebe i istovremeno pokušava da sakrije sebe, kaže portugalski sineasta Žao Pedro Rodrigeš, gost 11. Beldoksa.

Estetiku Pedra Rodrigeša karakteriše istraživanje ljudskih strasti na oniričan način kroz konstantno mešanje sna i jave, kao i preispitivanje seksualnosti i odnosa prema hrišćanstvu, duboko usađenom u portugalsko i evropsko društvo.

Rodrigeš je poznat beogradskoj publici po filmu “Ornitolog”, prikazanom na Festivalu autorskog filma 2016. godine, što, sam autor nije znao i iznenadilo ga je, kao i Plaketa Jugoslovenske kinoteke koja mu je sinoć uručena.

Kaže da kada snima filmove ne želi da šokira ljude, već samo da bude iskren sam sa sobom i ispriča priče koja ga interesuju, mada je navikao na vrlo burne reakcije ljudi.

“Ljudima se ili mnogo dopadnu moji filmovi ili ih ne podnose. Taj jaz između odbacivanja i prihvatanja je baš ogroman i možda sam ja bio najviše šokiran na početku jer sam želeo da ljudi uživaju u mojim filmovima”, primetio je Rodrigeš u intervjuu Tanjugu.

Uvek se, kaže, pita šta ljudi žele da vide i priželjkuje da njegove filmove vidi što više ljudi, ali zna da nije tako.

“Mnogi filmovi izgledaju potpuno isto, a ja pokušavam da napravim nešto drugačije. Šezdesetih i sedamdesetih godina više ljudi je gledalo umetničke filmove, a danas se postavlja pitanje kako da zainteresujemo ljude za ostvarenja koja se ne bave superherojima”, rekao je Rodrigeš.

Smatra da je najvažnije za jednog autora da nađe svoj pogled na svet i on to sam još uvek pokušava.

“Mislim da se to razvija tokom života, dok otkrivate sebe i dok učite da gledate na svet na različite načine, tako bolje razumete i sebe i šta radite na ovom svetu”, smatra reditelj.

Teško mu je da priča o svojim filmovima i dodaje da je on neko ko stoji iza i ko će jednog dana umreti u nadi da će njegovi filmovi ostati.

Svaki film, naglašava, dolazi iz praznine, i da bi počeo da stvara novi, mora da zaboravi prethodni, jer i “kada završi film, on više ne pripada njemu”.

“Verujem da snimanje filma, kao i svaki proces stvaranja umetničkog dela mora da se oslanja na intuiciju, na instikt. Kod Tintoreta mi je fascinantno kako je jednu istu temu obrađivao na različite način tokom svog života. I to mi je zanimljivo jer i film mnogo govori o autoru i mora da bude veoma ličan”, istakao je Rodrigeš.

On objašnjava da se krije iza onoga što radi, ali istovremeno se izlaže.

“Kada kažete da je nešto lično, obično se to doživi kao zatvoreno, a ja smatram da moji filmovi treba da imaju vrata kroz koja će ljudi ući. Nadam se da moji filmovi mogu lako dopreti do ljudi, ali ipak znam da nije baš tako”, rekao je Rodrigeš.

Kako kaže, njegovi filmovi su uglavnom o usamljenim likovima, a tišina može biti plodotvornija jer pruža priliku da se misli o razlogu postojanja.

“Film predstavlja izbor reditelja šta iz nečijeg života želi da predstavi, šta želi da sakrije. Mnogo volim filmove Alfreda Hičkoka koji uvek gradi priču na osnovu očekivanja publike, napetosti koja iz toga proizilazi. Filmovi treba da budu uzbudljivi i postoje različiti načini da to postignete i da uvučete ljude u priču”, primetio je portugalski reditelj.

Pošto nije imao talenta da se bavi slikarstvom, odlučio je da slike gradi putem filma, a detalje za te slike pronalazi u različitim umetnostima i životu pa gradi svoj svet.

Odlazak u Veneciju nakon srednje škole, susret sa delima renesansnih slikara, sa religioznim temama, dosta je uticalo na njega, a činjenica da dolazi iz zemlje u kojoj je religija vrlo bitna, iako nije odgajan u religioznoj porodici, zainteresovalo ga je za to kako tradicija i religija utiču na ljude, što se odrazilo i na njegove filmove.

Rodrigeš naglašava da su svi njegovi filmovi fikcije, a istovremeno dokumentarni.

“Nikad ne razmišljam da li snimam igrani ili dokumentarni film. I kada snimam igrani film, dosta istražujem kako bih uhvatio ugao stvarnosti na kome gradim fikciju. To je jedini način na koji mogu da radim. Ponekad me pokrene jedan prizor, ili neki članak u novinama, a ponekad priča koju sam čuo ili osoba koju sam sreo ili pak mesto”, objasnio je Rodrigeš.

Za potrebe retrospektive u Centru Pompidu u Parizu snimio je autoportret “Gde si sada, Žoao Pedro Rodrigeš?” koji se prikazuje na “Beldoksu” i podvlači da se stalno trudi da svaki sledeći film bude potpuno drugačiji.

Trenutno radi na novom igranom filmu o revoluciji 1974. godine kojom je okončana duga diktatura u Portugalu.

“Mi Portugalci imamo problema da razmišljamo o bližoj prošlosti. Često se bavimo dalekom prošlošću, ali izbegavamo da se bavimo nedavnim sećanjima. Imao sam devet godina kada se desila revolucija. Ne sećam se mnogo te godine, ali bitno je danas da se bavimo tom temom. Nakon 1974. u Porugalu je bilo mnogo nade, a danas je svet krenuo u drugom pravcu, previše je netolerancije i bitno je da vidimo zašto ti ideali nisu otišli gde je trebalo”, objasnio je Rodrigeš.

Izvor: B92


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *