Život i smrt prvog otvoreno gej fudbalera

Kada sam imao 12 godina, gledao sam Džastina Fašanu kako igra na Bel Viju u Donkasteru, stadionu mog kluba Donkaster Rovers, odavno srušenog i sravnjenog sa zemljom. Bio je napadač Torki Junajteda, i to ni u jednom smislu nije bila zapažena utakmica, bilo je to klasično mrcvarenje u zonskoj ligi, kakva sam tokom tinejdžerskih godina morao subotom da trpim. Ali bez obzira na to, to ostaje nezaboravan događaj u mom životu fudbalskog navijača; poprište najgorih rasističkih i homofobičnih uvreda koje sam ikada čuo na fudbalskom terenu.

Mnoga sećanja su izbledela tokom proteklih decenija, ali akterke i se i dalje živo sećam: starija, krezuba, nalik liku Zle Edne iz sjajnog Bi-Bi-Sijevog crtaća iz osamdesetih, Čupavog Viloa. Sećam se kako su joj usta zapenila dok je urlala na centarfora svog kluba. Sećam se da sam pomislio da mi je drago što je matora i što će verovatno ubrzo umreti. I sećam se da mi je bilo duboko žao mete njenog gneva.

Četiri godine kasnije, 2. maja 1998. taj čovek, Džastin Fašanu, pronađen je mrtav, obešen u jednoj garaži u Šordiču.

Zabranjene igre: priča Džastina Fašanua je poslednji pokušaj da se nađe neki smisao u životu koji je od samog početka bio osuđen na propast. Rođen u februaru 1961. u Hakniju, sin nigerijskog branioca stacioniranog u Londonu i medicinske sestre iz Gvajane, Perl, koja se baš kao i u životu svoga sina, u filmu stalno pojavljuje i nestaje – Džastin je ubrzo nakon rođenja smešten u dom za nezbrinutu decu, zajedno sa svojim starijim bratom Džonom.

Kada je imao šest godina, njega i njegovog brata su usvojili Alf i Beti Džekson, stariji par koji je živeo u Šrofamu, u blizini Etlboroa, u Norfolku. „Nisam bila baš sigurna da li da usvojim obojenu decu”, kaže ona u filmu, u arhivskom snimku, pre nego što nastavi i kaže da ju je osvojila „tekstura” boje kože dečaka. To je scena koja izaziva podeljena osećanja. S jedne strane, pažnja zamenjuje pokvarene igračke i oljuštene zidove. S druge strane, pa – prošlost je ponekad zaista strana zemlja.

Čak i pre nego što nas uvuče u Džastinovu epsku tragediju, film baca senku na okrutnu zemlju u raspadu. Otrovno lamentiranje Inoka Pauela nailazi na odobravanje masa: Nacionalni Front maršira ulicama, vilice njegovih pripadnika škljocaju kao čeljusti besnih pasa; premijerka zemlje, Margaret Tačer, upućuje uvijeno upozorenje generaciji koja „misli da je prihvatljivo biti homoseksualac”. U međuvremenu, u Norviču, jedan crni mladić – jedini crni mladić pored svog brata koji se može naći kilometrima unaokolo – otkrio je da mu fudbal dobro ide.

Džastin 1978. potpisuje za Norvič Junajted, i svoj debi u ligi ima godinu dana kasnije, a onda 1980. godine postiže gol koji je najverovatnije zaslužan za početak njegove propasti. Volej šut prokletstva. Pristojan fudbaler koji je učinio nešto izuzetno, što nikada neće nadmašiti. Možda je usput 103 puta zaigrao za pristojnu ekipu Norviča, dao 40 golova i odigrao solidan broj utakmica za reprezentaciju Engleske do 21 godine, ali njegov gol protiv Liverpula – jedan od najlepših golova u istoriji ovog sporta, volej levom nogom pravo u levi ugao Liverpulovog gola; gol koji je dobio Bi-Bi-Sijevu nagradu za najbolji gol sezone 1980. – urezao je Džastina Fašanua u svest javnosti.

Barem za neko vreme.

Godinu dana kasnije stiže poziv od Brajana Kloua da se pridruuži evropskom šampionu Notingem Forestu, i Džastin u avgustu 1981. potpisuje ugovor na milion dolara i postaje prvi crni fudbaler sa tako pozamašnom zaradom, angažovan kao zamena odlazećem i obožavanom Trevoru Fransisu. Bila je velika odgovornost zameniti takvu veličinu, i mučio se od samog početka. Njegov odnos sa Klouom se ubrzo pogoršao. Tračevi da je Džastin primećen na notingemskoj gej sceni stižu do Kloua; u Notingemu se nije događalo ništa a da Glavonja ne sazna za to, njegove ptičice su mu cvrkutale na uvce. U svojoj autobiografiji iz 1995, Klou se priseća kako je izribao Džastina: „’Gde odeš kada hoćeš da kupiš veknu hleba’, pitao sam ga. ‘U pekaru, pretpostavljam’. ‘Gde odeš kada hoćeš da kupiš jagnjeći but”? ‘U mesaru’. ‘Zbog čega onda stalno ideš u taj prokleti pederski klub’?”

Džastinu je bilo zabranjeno da trenira sa ekipom. Samopouzdanje mu je bilo uništeno, i karijera je počela da mu propada.

Usledilo je fudbalsko putovanje koje definiše reč nomadsko. Potucao se po danas ugašenim klubovima kao što su Los Anđeles Hit, Edmonton Brikmen, Hamilton Stilers, Atlanta Rakas i Toronto Blizards, par puta je šutnuo loptu za Mančester Siti i Vest Hem Junajted, navratio je u Švedsku da odigra utakmicu za Trelerborg, kratko boravio u Hartsima gore u Škotskoj, kao i u klubovima kao što su Lejton Orijent, Nots Kaunti, i bezbroj njih između. U međuvremenu je otišao i u Nigeriju, da se ponovo poveže sa svojim ocem – ali Džastin se vratio kući osećajući se odbačeno. Koketirao je sa crkvom, što je baš ono što je potrebno jednom gej mladiću. Tvrdilo se da ima aferu sa jednim torijevskim poslanikom. Bio je u isplaniranoj „vezi” sa glumicom iz serije Koronejšn Strit Džuli Gudjir, što je nakratko bilo unosno. Lagao je za život.

Tabloid San mu je 1990. godine ponudio 70 hiljada funti da se autuje. Njegov brat Džon, osvajač Kupa Engleske sa Vimbldonom i standardni engleski reprezentativac – tada već zvezda koja je odavno zasenila svog brata – ponudio mu je 100 hiljada da ćuti. Osećaj sramote mu je izgleda bio glavni motiv. Džastin mu je uzeo pare i svejedno se autovao. „Ne bih želeo ni da me vide u njegovoj blizini”, mlađi Džon govori u kameru u Zabranjenim igrama, i u nastavku svog brata naziva svojim „arhineprijateljem.”

Džastin je profesionalnu karijeru završio 1997. na drugoj strani sveta, na Novom Zelandu, igrajući za Miramar Rendžere iz Velingtona. U velikoj meri zaboravljen, fusnota u istoriji fudbala.
Naredne godine, dok je živeo u Elikot Sitiju u Merilendu, u Sjedinjenim Državama, jedan sedamnaestogodišnji dečak je rekao policiji da ga je Džastin seksualno zlostavljao. Policija ga ispituje 3. aprila, ali ga ne zadržava u pritvoru. Policija kasnije odlazi u Džastinov stan da ga uhapsi zbog seksualnog uznemiravanja drugog stepena, kao i prvostepenog i drugostepenog napada, ali Džastin je već pobegao u London.

U oproštajnom pismu, nađenom pored njegovog tela mesec dana kasnije, on je tvrdio da je seks bio dobrovoljan, ali da više „ne želi da sramoti svoje prijatelje i porodicu.”

Džastin Fašanu je bio dobar fudbaler, ne sjajan. Kao dokumentarac, Zabranjene igre prate sličan put. Kao pregled neobičnog života – čoveka za koji njegovi najbliži kažu da ga nisu zaista poznavali – u redu je. Koristan. Muzika je neverovatna, dok priča iz sedamdesetih prelazi u osamdesete, pa u devedesete, krećući se po celom svetu. Ali naracija je zbunjujuća – knjiga Nika Bejkera iz 2013. Zabranjeni napadač, priču priča mnogo jasnije; u pitanju je knjiga, i verovatno je da je to i normalno – i izostavlja ključne detalje. O poteškoćama koje je Džastin imao da prihvati svoju seksualnost kao crn čovek, i o nedostataku podrške zajednice se ne govori. Kroz kontradiktornost toga što je bio gej muškarac i dete za primer u crkvi se samo proleće. I potrebno mu je dugo vremena da razjasni šta je u stvari u pitanju, a to je, na kraju krajeva, priča o dva zaraćena brata.

Džonova prisutnost je frustrirajuća. Tu je, ali i nije tu. Prošlo je tek pet godina otkako je za TalkSPORT izjavio da ne veruje da je njegov brat bio gej, da je Džastin bio „željan pažnje”, da je fudbal „igra mačo muškaraca, i ne verujem da bi se neki fudbaler koji je gej ikada autovao – tokom 20 godina igre, nikada nisam naišao na gej fudbalera”. U filmu postoji jedna visoko stilizovana scena u kojoj su Džonu oči pune suza. Tu je i još jedna, u kojoj novinaru kaže, „Mislim da smo sada završili”. Film se završava u vrtlogu koji vrišti da bude ispunjen time šta Džon danas misli o tim svojim komentarima.

Istog dana kada su Zabranjene igre prikazane u Londonu, Gone to Pot – novi rijaliti šou u kome poznate ličnosti po prvi put duvaju travu, u kojoj se pojavljuju Pem Sent Klement, Kristofer Bigins i Džon Fašanu – takođe je po prvi put prikazan. Džon nije mogao da nađe vremena da priča za VICE za ovaj članak. Život ide dalje, pretpostavljam. Osim za one za koje to ne važi.

Pitanje „zašto se nije pojavio nijedan drugi fudbaler koji se deklarisao kao gej” se često postavlja. Kao odgovor na to pitanje, Zabranjene igre se ističu.

Izvor: Vice

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.