Stevan Filipović: Uvodni govor na otvaranju Nedelje ponosa


?ast mi je što sam ove godine pozvan da otvorim Nedelju ponosa. Ne samo zbog toga šta Parada i Nedelja ponosa zna?e za LGBT zajednicu, more about ve? zbog toga šta su od 2001. do danas ovi doga?aji zna?ili za sve gra?ane i gra?anke Srbije. Te, dosage sad ve? davne 2001. godine, grupa ljudi je skupila hrabrosti da prošeta ulicama Beograda, da pokaže da postoji i da zaslužuje da bude tretirana ravnopravno i sa poštovanjem. Do?ekani su pesnicama i kamenicama. Krv koju su u?esnice i u?esnici prve Parade ostavili na kaldrmi glavnog grada je bila poruka nasilnika svima onima koji ispadaju iz dominantne nacionalisti?ke, patrijarhalne i siledžijske matrice da se za ravnopravnost ne?e lako izboriti. Bila je to poruka da devedesete nisu završene. Meci koji su narednih godina usledili za tim kamenicama su bili još glasnija poruka, i za sve one “pristojne gra?ane i gra?anke” koji su smatrali da ih se nasilje na Paradi ne ti?e. Korak po korak, kao u onom zapisu pastora Nimelera, zbog ?utanja i povla?enja tih pristojnih gra?ana, došli smo do toga da se danas ?ini da su nosioci ideologije koja je dovela do tragedije devedesetih, do metaka, pesnica i kamenica, naizgled pobedili i nametnuli svoja pravila i svoje siledžijske aršine celoj Srbiji, nakon što su svoje pravo lice zamaskirali evropskim ruhom i demagogijom. Danas živimo u državi u kojoj je šminka zamenila suštinu, šminka ispod koje se krije ogoljena sila i gde nema garancije da svi ne?emo završiti kao u?esnici te prve Parade.

Legitimno pitanje u tako mra?nim okolnostima je – ?emu prolivena krv na plo?nicima? Za šta su se onda svi ti ljudi borili?

Borili su se, ?esto u nemogu?im uslovima, da na?u saveznike me?u gra?anima Srbije koji ?e razumeti šta je njihov problem i stati u njihovu zaštitu, ipak shvativši da je problem svakog uplašenog ili prebijenog gej tinejdžera ili trans devojke problem svih nas. I mislim da su u toj borbi postigli velike rezultate. Korak po korak, preko pretnji, napada, zabranjenih šetnji, do Zakona protiv diskriminacije, tre?eg održanog Prajda za redom, izložbi, filmskih festivala, trans parade, pa, na kraju, i do gej ministarke u Vladi. Uprkos mraku koji nas okružuje, napravljeni su najvažniji koraci. To nije mala stvar. Zbog tih koraka, danas borci za LGBT prava i LGBT sugra?ani/ke ne stoje sami, ve? imaju podršku brojnih komšija, prijatelja, novinara, umetnika, policajaca i ostalih gra?ana i gra?anki Srbije koji su u njihovoj borbi prepoznali univerzalne vrednosti, kao nekad u borbi za ženska prava (koja je, uzgred re?eno, u Srbiji daleko od završene).

Ovaj napredak se vidi i na konkretnim primerima. Pretpostavljam da je jedan od razloga zbog kojeg sam pozvan da otvorim nedelju ponosa bio i uspeh filma Pored mene. Na tom primeru se baš dobro vidi put koji je pre?en od 2010. do danas. Tada smo, pre premijere mog prethodnog filma Šišanje, dobijali pretnje od desni?arskih grupa i pojedinaca, imali policijsko obezbe?enje u Sava centru, a zatim se, par dana kasnije, desilo ono strašno nasilje posle pokušaja Parade na ulicama Beograda. Nekoliko godina kasnije, ušavši u pripreme za snimanje filma Pored mene, bio sam spreman na sli?ne reakcije, posebno nakon što je ogroman broj mladih glumaca na kastingu odbio da igra gej likove u filmu. Me?utim, vremena su se promenila. Glumce smo našli, i to najbolje mogu?e, a nova generacija publike je bila oja?ana hordom internet klinaca i klinki koji su, izgleda, nau?ili još nešto sem da se sva?aju sa Hrvatima i Albancima u komentarima YouTube klipova. Ne samo što su pretnje izostale, ve? je (uglavnom) mlada publika burnim aplauzima do?ekivala scenu poljupca izme?u Lazara i Strahinje, ne samo na projekcijama u Beogradu, ve? i u ostatku Srbije, a glumci Slaven Došlo i Nikola Gliši? su u me?uvremenu postali doma?e varijante Džastina Bibera. Nisam siguran da bi tako nešto bilo mogu?e bez kontinuirane borbe o kojoj sam pri?ao. U svakom slu?aju, lepo svedo?anstvo o tome da se umetnoš?u ipak može, makar malo, doprineti promeni sveta. Zbog toga smatram da je Nedelja ponosa važna manifestacija, na neki na?in možda i važnija od same Parade. To je prilika da se kroz pri?e, slike, filmove i muziku razli?iti ljudi približe i shvate da ipak imaju puno toga zajedni?kog, bili gej ili strejt.

Zbog svega ovoga, mislim da je licemerno negirati postignute rezultate, ali tako?e mislim da je ovo tek po?etak borbe za vidljivost i prihvatanje LGBT sugra?ana i da ve?eg uspeha nema ako se bori samo na jednom koloseku. Mislim da teško može da do?e do promene društvene svesti u gledanju na druge i druga?ije, bez, na primer, prihvatanja ?injenice da je obrazovni sistem ki?ma svake promene i svakog društva, a da su slobodni mediji njegovo ogledalo. Kao što teško može da do?e do nekog velikog napretka u LGBT pravima ako nacionalizam, taj kult mržnje prema drugima i druga?ijima, opstaje kao dominantni narativ u obrazovanju, u medijima, u politici. Isto važi i za populisti?ku retoriku i podilaženja najnižim nagonima gra?ana. Mislim da nema prave slobode i sigurnosti za sve bez gra?anskog društva i bez vladavine prava, bez mehanizama kojima gra?ani mogu da ograni?e vlast politi?ara. U društvima u kojima je sva vlast u rukama jednog ?oveka, osvojena gra?anska prava mogu biti poništena tokom no?i. Nije da se nije dešavalo.

Drugim re?ima, mislim da je borba za LGBT prava toliko teška u državama poput Srbije, upravo zato što je neraskidivo povezana sa svim ovim pitanjima koje sam naveo. Za njih, naravno, ne postoje instant-rešenja. Bi?e potrebne decenije i uporan i neprekidan rad svih onih koji žele društvo u kome bi mogli da budu ono što jesu, bez straha od posledica. Ali, mislim da je borba za takvo društvo vredna truda.

Izvor: Peš?anik


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.