Policija i LGBTI: Korak napred nazad dva


Iako su LGBTI osobe prisutnije u javnom prostoru, njihova bezbednost je još uvek na niskom nivou. Parada ponosa predstavlja pomak u smislu političke volje da se položaj LGBTI osoba unapredi. Međutim, ona sama po sebi nije dovoljna. Pretnje, zaustavljanje na ulici, zastrašivanje, napadi i neprimereni komentari usmereni ka LGBTI osobama još uvek su deo svakodnevice u Srbiji.

Evropska unija insistira da se u Poglavlju 23 otvoreno govori o zločinima iz mržnje, kao i da se svako krivično delo mora adekvatno sankcionisati. Izmenama Krivičnog zakonika 2012. godine zločin iz mržnje uveden je pod članom 54a kao otežavajuća okolnost u odmeravanju kazne za dela učinjena iz mržnje. Međutim, ni dan-danas policija ne uzima u obzir ovaj član Krivičnog zakonika.

Podaci koje je dostavio MUP za potrebe našeg istraživanja pokazuju da je u posmatranom trogodišnjem periodu bilo svega 40 prijavljenih krivičnih dela, i to: nasilničko ponašanje, teška telesna povreda, nedozvoljene polne radnje, ugrožavanje sigurnosti, silovanje, uvreda, ucena, iznuda, razbojništvo, ugrožavanje opasnim oruđem u tuči, protivpravno lišavanje slobode. Mnogo je više oštećenih muškaraca nego žena, s tim da do 2015. godine čak nijedna žena nije bila identifikovana kao žrtva homofobičnog napada. Poređenja radi, u Švedskoj je broj prijavljenih krivičnih dela sa motivom homofobije i transfobije za jednu godinu (2015) iznosio 433.U Nemačkoj se evidentira čak 14 različitih motiva iz mržnje te je na osnovu dobijenih podataka moguće razvrstati krivična dela po motivu, vrsti krivičnog dela, vrsti oružja, mestu zločina itd.

Brojke napada na LGBTI osobe u Srbiji treba uzeti sa rezervom jer i predstavnici OCD tvrde da postoji siva statistika zločina motivisanih homofobijom i transfobijom, te da se prijavi samo 10% od ukupnog broja slučajeva. Neki od razloga zbog kojih dolazi do neevidentiranja zločina motivisanih homofobijom i transfobijom su činjenica da se žrtva plaši da prijavi slučaj policiji i nema poverenja u sistem. Pored toga policija nema dobar sistem evidencije i ne prepoznaje slučajeve koji su motivisani homofobijom i trnasfobijom.

Policija ne prepoznaje zločin iz mržnje prema LGBTI osobama

Iako se prethodnih godina dešavalo da policijski službenici odbiju da preuzmu neophodne radnje i istraže slučajeve počinjene na osnovu diskriminacije prema LGBTI populaciji, to je danas retkost. Međutim, postupanje policije u slučajevima nasilja nad LGBTI osobama u Srbiji nije uniformno i u velikoj meri zavisi od ličnih stavova i uverenja policijskih službenika i službenica. Ono što je danas problem u postupanju je zanemarivanje i neprepoznavanje motiva zločina iz homofobije i transfobije. Sa ovim izazovima su suočeni policijski službenici i službenice svih linija rada, počevši od policije opšte nadležnosti. Ukoliko policija propusti da utvrdi da je motiv za izvršenje dela mržnje prema drugom licu drugačija seksualna orijentacija ili transrodni identitet, to ima dalekosežne posledice. Preciznije, to znači da ni sud neće biti u mogućnosti da izrekne adekvatnu kaznu licu kojem se ovo krivično delo stavlja na teret.

Postoje dva razloga za zanemarivanje i neprepoznavanje motiva zločina iz homofobije i transfobije. Prvi razlog je nedovoljna senzibilisanost policijskih službenika da uprkos očiglednim dokazima priznaju da se radi o motivima u čijoj srži leže predrasude prema LGBTI populaciji. Zato se dešava da ovakvi oblici nasilja budu okarakterisani kao prekršaj (narušavanje javnog reda i mira), a ne kao zločin iz mržnje. To pokazuje i slučaj napada na četiri devojke pripadnice LGBTI zajednice, među kojima je bila i aktivistkinja Dragoslava Barzut. Prilikom ovog incidenta napadač je pred svim prisutnima najpre povikao „lezbejke, lezbejke”, pa ih je onda fizički napao. Međutim, ovaj slučaj je policija okarakterisala kao „tuču”, iako je bilo očigledno da je napadač izvršio zločin motivisan mržnjom prema LGBTI osobama, a što se može pročitati u izjavi koju je Dragoslava dala policiji.

Drugi razlog predstavlja nedovoljna spremnost policijskih službenika/ca da preuzmu sve moguće aktivnosti i sakupe dokaze koji bi ukazivali da se radi o krivičnom delu počinjenom iz homofobije i transfobije. Policija je dužna da preuzme mere na sprečavanju, otkrivanju i dokumentovanju krivičnih dela i prekršaja učinjenih nasiljem zbog netrpeljivosti prema LGBTI osobama. Prema rečima pripadnika policije, princip tužilačke istrage otežava postupanje policijskih službenika/ca u istražnoj fazi jer je „policajac produžena ruka tužioca”. Naime, javni tužilac nalaže policiji preuzimanje određenih radnji radi otkrivanja krivičnog dela i pronalaska osumnjičenih, te je policija dužna da izvrši nalog javnog tužioca.

Problem u postupanju nastaje kada policija u ovakvom lancu komandovanja ne prikupi sve podatke neophodne za rasvetljavanje i dokazivanje krivičnog dela. Do ovoga dolazi pogotovu kada policijski službenici nemaju uvid u to da se žrtva nalazi u stanju šoka i da joj je teško da dâ iskaz o događaju. Sve ovo dovodi do toga da se seksualna orijentacija kao motiv napada ne evidentira u policijskim izveštajima. Zbog toga je neophodno da policijski službenici daju sve od sebe kako bi razumeli osnovne crte događaja i adekvatno prikupili neophodne informacije koje bi vodile daljem postupku.

Sekundarna viktimizacija – problem u policiji

Prilikom policijske intervencije postoji više načina na osnovu kojih policijski službenici mogu da dovedu do sekundarne viktimizacije žrtve. Kada pripadnici/ce policije svojim ponašanjem i komentarima stanu na stranu učinioca nasilja, oni mogu dodatno da ugroze žrtvu. U tim situacijama policijski službenici često ignorišu žrtvu ili obezvređuju njeno iskustvo, dok prema učiniocu nasilja imaju puno razumevanje.

Normalizacija nasilja je takođe strategija na osnovu koje policijski službenici nagovaraju žrtvu da odustane od krivične prijave ubeđujući je da prijavom ništa ne može da promeni. Nezakonito postupanje policije prema trans osobama je posebno problematično i vidljivo kroz pogrdan ili uvredljiv jezik. U tim slučajevima se dešava da policija dodatno viktimizuje žrtvu različitim ucenama, privođenjem u pritvore bez uvažavanja rodnog identiteta osoba i sličnim nehumanim tretmanima.

Sekundarna viktimizacija policije se posebno ispoljava u slučajevima porodičnog ili partnerskog nasilja prema LGBTI osobama. U svom postupanju, službenici često previde da je pitanje porodičnog nasilja kod LGBTI osoba dvostruko osetljivo i da ono zahteva posebnu senzibilisanost policajca/ki u toku intervencije. Pripadnici i pripadnice policije nisu dovoljno obučeni da prepoznaju specifičnosti ovog fenomena. Zbog toga se događa da policija ubeđuje žrtvu da odustane od tužbe jer je neprimereno tužiti člana svoje porodice, što za posledicu ima nemogućnost evidentiranja ovog krivičnog dela. Situacija je slična i kada je u pitanju nasilje u istopolnim partnerskim zajednicama.

Poboljšati edukaciju u policiji

Većina edukativnih aktivnosti realizovana je oko jednog događaja (Parade ponosa), što može biti indikator da se one sprovode ad hoc, kako bi se tretirale kao završene u Akcionom planu za Poglavlje 23, pa se postavlja pitanje stvarne političke promene odnosa Ministarstva prema LGBTI tematici. Dodatno, uočljivo je i da su sve ove aktivnosti inicirane od strane LGBTI organizacija u okviru implementacije raznih projekata. S jedne strane, dobro je što se aktivnosti koje se tiču policije organizuju u saradnji sa LGBTI organizacijama, ali je primetno da izostaje inicijativa MUP-a u organizaciji sadržaja sa LGBTI tematikom.

Naime, stiče se utisak da civilni sektor sprovodi zadatke umesto Ministarstva i da nedostaje jasna spremnost institucija da poboljšaju bezbednosnu sliku i smanje diskriminaciju nad LGBTI zajednicom. Primera radi, u nekim policijama kao što je Toronto, odlučeno je da se razvije i implementira LGBTI inkluzivan trening za sve zaposlene u policiji nakon uspostavljanja mehanizma za pritužbe na rad policije.

U Poljskoj, na inicijativu ministra unutrašnjih poslova, ukupno 50.000 policijskih službenika/ca je prošlo obuku za prepoznavanje i reagovanje na zločin iz mržnje širom Poljske. U obukama su učestvovali i predstavnici LGBTI organizacija civilnog društva koji su svojim iskustvom doprineli sadržaju treninga kao predavači na razne teme.

Reformski procesi u bezbednosnom sektoru nisu značajno doprineli unapređenju položaja LGBTI populacije, te su ove osobe još uvek suočene sa nasiljem i diskriminacijom. Stiče se utisak da uprkos pozitivnim pomacima koji su ostvareni u policiji, stvarne promene tek predstoje. Da bi se došlo do njih, glavni preduslov je da postoji iskrena politička volja, kao i opredeljenost i posvećenost rukovodilaca borbi protiv homofobije i transfobije. Jedino će na taj način pozitivni pomaci i promene biti održivi na duge staze, a bezbednost LGBTI osoba poboljšana.

Prilagođen tekst publikacije Korak napred, nazad dva – Uloga policije u jačanju prevencije i mehanizama zaštite od zločina iz homofobije i transfobije u Srbiji  u izdanju Da se zna!, 2017.

Piše:

Izvor: Peščanik

 


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *