Pobedili ste me, a nisam vam ni bio protivnik


Kojoj Srbiji ja pripadam? Ne onoj koja uglas viče “Ubi’ pedera“, niti onoj koja krstom po ulicama juri nečastive… Da li pripadam onoj drugoj? Ne, volim da odem na utakmicu, volim da odem u crkvu.

Zbunjen sam, leba mi. Između dve vatre, između ekstrema koji se ni počemu ne razlikuju osim po fizičkoj snazi i nivou poznavanja opšte kulture. Ovi jedni su u stanju da tuku i psuju one druge. Oni drugi su ovladali čarima hedonizma, brinu samo o sebi, svojim potrebama, nagonima i ni o čemu drugom.

Izvesna narodna poslanica je dala sebi za pravo da proglasi pobedu Prajda u tome što je zbog toga pomeren datum održavanja “večitog derbija“.

Čekaj, stani, kakve to veze ima? Da li “fina“, “pristojna“, “proevropska“ Srbija utakmicu dva najveća fudbalska kluba povezuje samo sa huliganstvom i ono pripadnici te sorte rade?

Da li smo svi koji prisustvujemo “večitom derbiju“ huligani? Da li je to pobeda “njih“ nad “nama“? Nad nama koji nismo vikali “Ubi’ pedera?“ Nismo ustajali na “Ustanite Srbi“? Iako jesmo Srbi, ali se ne prepoznajemo u “srbstvu“ iza koga se skrivaju huligani?

Parada je organizovana pod sloganom “Ljubav menja svet“.

Da li je toliko strano shvatiti da ima možda nekoga ko na fudbalski stadion odlazi iz ljubavi prema toj igri, iz ljubavi prema nekom klubu? Nije li to isto kao što je “srbstvu“ strano da muškarac može da gaji ljubav prema muškarcu ili žena prema ženi?

Između onoga koji sve ljubitelje fudbala naziva huliganima i onoga koji sve ljubitelje osoba istog pola naziva bolesnicima, ja ne pravim razliku. Ako sam za “večiti derbi“ ne mora nužno da znači i ne znači da sam protiv seksualnih različitosti.

Ali ispada da jesam, guraju me u kalup oni koji žele da žive bez kalupa, ograničenja, stega, etiketa.

Guraju me i oni drugi, oni koji krstom love đavole, kao deca smartfonom Pokemone, oni koji u svom esnafu imaju najstrašnije primere seksualnih nastranosti, oni koji se kriju pod imenom Gospodnjim i koriste ga za svoje egzibicionističke rituale kojih nema ni u jednom kanonu.

Njih se sramotim, njihovog licemerja se gnušam, njihovih kletvi se grozim. U ime Božje se ne protestuje, u ime Božje se ne proklinje, u ime Božje se ne okuplja zatupelo, bezidejno stado koje samo traži žrtvu na koju će tužno, ali silno da mekeće.

U njih ne verujem i u njih ne gledam… Niti kada zarolaju bembaru, niti kada parastos naplate “po tarifi“ pritom se besramno pozivajući na Boga. Niti kada troše tamjan po pločniku Trga Republike. Ali u Boga verujem i u crkvu idem.

Izvesna aktivistkinja je svoj revolt prema čikama u mantijama i bradama i njihovom poslodavcu izrazila time što je objavila toples sa komplet zastavom u duginim bojama nigde drugde do ispred Hrama Svetog Save.

Šta to znači? Ponižavanje? Još jednu pobedu? Nad kime? Nad objektom? Nad simbolom? Dok se “pobeđivalo“ na mestu gde je stvarna pobeda ostvarena, na Trgu Republike, već su kandilima ordinirali izvesni predstavnici izvesne istinske Srpske pravoslavne crkve.

Mesto svoje pobede je prepušteno “protivniku“ da bi mu se fotografisanjem ispred Hrama izvojevala pobeda na gostujućem terenu? Na terenu koji posećuju i oni koji osećaju nekakvu potrebu, prizivaju neki duševni mir, mole se jednostavno Svevišnjem za zdravlje svojih bližnjih i nemaju ništa protiv seksualnih različitosti, pod parolom “svi smo mi Božja deca“?

Da li je teško napraviti razliku između verovanja u instituciju pod imenom Srpska pravoslavna crkva, sa svim njenim činovnicima i verovanja u Boga kao svevišnjeg bića, kao i da se ulaženjem u objekat koji se zove crkva veruje da se zaista pristupa božjoj kući, a ne nekakvom regrutnom centru za zadrte, ograničene, uskogrudne, primitivne?

Pored ovih pobeda, još jedna je prilično značajna. Pobedu je izvojevao Siniša Mali, gradonačelnik Beograda čiju smenu borci za ljudska prava i građanski aktivisti traže već mesecima, naravno, zbog slučaja Savamala.

Pod zaštitom boraca za prava LGBT osoba i LGBT aktivista Siniša Mali je dobio novu injekciju samopouzdanja i novi zamah da mu ne padne ikada na pamet da podnese ostavku, da prizna šta se desilo one noći i da odgovara za smrt nesrećnog čuvara.

Siniša Mali je u nedelju ujedinio dve Srbije, huligansku i homoseksualnu. Sa prvom je, ako se setimo premijerovih reči, ili on ili njegovi saradnici iz vrha gradske vlasti posredno sarađivao one noći, sa drugom se ponosno fotografisao, a ona je bila još ponosnija što je baš on tu i što ima njegovu podršku.

Lični interes, lični nagoni, lične potrebe, ponovo su se našli u prvom planu. Interes pripadnika LGBT populacije da se obavi šetnja je pobedio nad interesom da se podigne iz mrtvih pravna država, sa sve onom vladavinom prava.

Da li su pogođene mete? Da li je događaj “večitog derbija“ sam po sebi pretnja nekome? Ili su pretnja huligani, kojih ima na svakom koraku, svakodnevno, čak i više nego na toj utakmici?

Da li je crkveni objekat Hrama svetog Save nekom nažao učinio? Ili to čine gospoda koja se lažno predstavljaju kao Njegovi izaslanici?

Da li je organizovanje šetnje “abolicija” Siniše Malog? Ko je koga pobedio i dokle ćemo više da se pobeđujemo i živimo pod “ili za ili protiv“, “ako za za jedno onda mora protiv za drugo“ i “ili si sa mnom ili protiv mene“ principima?

Izgleda još dosta dugo i izgleda beznadežno i bezizlazno.

Autor: Spasoje Veselinović

Izvor: B92


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.