Nikada lakši izbor


Jedan od nesumnjivih uspeha aktuelnog režima jeste i organizovanje mirne Parade ponosa u Beogradu. I prošle godine gledali smo slike nasmejane premijerke i gradonačelnika Beograda kako bezbrižno učestvuju u povorci koja se već treći put zaredom održala bez ozbiljnih incidenata i pretnji. Lepo.

Međutim, teško je ne postaviti pitanje – šta je sa fašističkim falangama koje su u oktobru 2010. povodom održavanja Prajda razvalile grad? Jesu li se povukle u penziju? Shvatile svoju grešku? Posvetile se humanitarnom radu?

Naravno da ne i u poslednjih nekoliko meseci to postaje sve jasnije. Fašističke falange su tamo gde su i bile – uvek spremne da reaguju na svaki mig svojih vlasnika. Napadi u Nišu i Kraljevu, kao i uporna kampanja zastrašivanja koja se već mesecima vodi protiv poslanice Marinike Tepić o tome jasno svedoče. Umesto grafita „Nećemo gej paradu, hoćemo patriotsku vladu“ dobili smo „Marinika, shvati, nećemo stati!“ – od istih autora.

Uzmimo na primer Mišu Vacića, osuđenog za širenje govora mržnje prema LGBT+ osobama pred otkazanu Paradu ponosa 2009. On je danas ne samo povezan sa Kancelarijom za Kosovo i Metohiju (u kojoj je jedno vreme bio i zvanično zaposlen), već nam se obraća u „prajm-tajmu“ prorežimske nacionalne televizije i objašnjava zašto mu je „Korleone“ (sic!) Kodreanu, draži od „Marinike Čobanu“, tj Marinike Tepić.

Iz ovoga se može izvesti više zaključaka. Prvo, da režim samo glumi svoju privrženost ljudskim pravima, a naročito LGBT+ pravima. Premijerka koja nas ovih dana upozorava da bivši gradonačelnik Beograda nikako ne sme ponovo doći na tu funkciju, jer se protivio održavanju Parade ponosa, nema ništa da kaže o Vacićevom angažmanu u Vladinoj Kancelariji za KiM, niti pak o njegovim nastupima na režimskoj televiziji, na kojoj i sama rado gostuje.

Drugo, za ljudska prava se ne može zalagati parcijalno. Parada ponosa samo je jedan od izvoda opštijeg prava na slobodu okupljanja, govora i političkog organizovanja. U zemlji u kojoj se novinari nasilno uklanjaju sa predsedničke inauguracije, a štrajkačima se sudi, nema ni govora o poštovanju ovih fundamentalnih političkih prava; može se govoriti samo o oportunističkom glumatanju pred Evropskom unijom.

Treće, sve ovo važi i za delove opozicije koji danas veselo koaliraju sa dojučerašnjim Vacićevim saborcima, pod izgovorom „borbe protiv korupcije“ i „komunalnih tema“. Nema saveza sa protivnicima ljudskih prava. Oni koji su do juče bili udarna pesnica u borbi protiv Parade ponosa, danas prete protivnicima režima, a sutra će razbijati štrajkove i političke skupove opozicije – istorija fašističkih pokreta nam daje sasvim jasnu lekciju na tu temu. Fašizam je ideologija obožavanja moći: uvek na strani jačeg – etničke većine, oligarhije na vlasti, krupnog kapitala i uvek protiv slabijeg – etničkih, verskih i seksualnih manjina, radništva, sirotinje, slobode misli i govora.

Četvrto, i predstavnici opozicije koji se na rečima zalažu za ljudska i građanska prava, a spremno učestvuju u režimskim igrokazima na istoj onoj televiziji na kojoj nam Vacić objašnjava da je „Korleone“ Kodreanu bio rumunski patriota, takođe ne razumeju ili se prave da ne razumeju u čemu učestvuju i sa kim sarađuju. Njihovim proklamacijama se stoga ne može i ne sme verovati.

Možemo zaključiti još nešto – Parada ponosa je jedan od načina na koji građani mogu izraziti svoje nezadovoljstvo postojećim stanjem stvari. Ideologija koja danas ubeđuje LGBT+ osobe da su diskriminacija i nasilje kojima su svakodnevno izloženi njihov privatni, a ne društveni problem (problem za „u četiri zida“), sutra će ubeđivati radnike i sve ostale građane da su nezaposlenost i siromaštvo njihovi privatni problemi i njihova privatna krivica (lenji su, nemaju protestantsku etiku), a ne problemi društva koje ih je dovelo u takvu situaciju. Ljudi se danas stide da kažu da nemaju novca za račune, da su slabo plaćeni, da su eksploatisani ili izloženi mobingu. Politički otpor mora početi prevazilaženjem osećanja sramote zbog onoga za šta nismo krivi – ovo je trajna i značajna poruka Parade ponosa, koja prevazilazi učestvovanje u igrokazima vlasti.

Srećom, građani Beograda će na gradskim izborima imati prilike da glasaju i za one koji ovu poruku dobro razumeju i koji znaju da zalaganje za ljudska i građanska prava mora biti univerzalno, a ne parcijalno. Za one koji veruju u jednaka prava svih građana, izbor nikada nije bio lakši.

Piše: Rastislav Dinić
Izvor: Peščanik


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.