Na ivici ludila: Prajd bez rokera


Vremena je već prošlo od 2001. godine, kada je pokušano održavanje prve Parade ponosa u Beogradu. Kasnije je bila zabranjivana ili pod opsadom provincijalnih varvara koji su održavali konstantnu tenziju, da bi sada, već dve-tri godine unazad, bila normalno sprovođena, bez ikakvih incidenata, doduše pod jakim policijskim obezbeđenjem. Ruku na srce, LGBT populacija ni danas u Srbiji nije ni blizu sjajnog i predivnog stanja, ali je, ipak, negde nadomak poboljšanja.

Međutim, u našem Balkanrock slučaju, kroz muzičku povijest, mnoge značajne rock’n’roll ikone su bile homoseksualnog opredeljenja ili su, pak, naginjale ka nešto otvorenijoj seksualnosti, kao tipa ekscentrični Dejvid Bouvi koji je imao sklonosti ka oblačenju u žensku odeću. Takođe je stvarno kliše spomenuti Fredija Merkurija, predivnu Dženis Džoplin ili božanstvenog Eltona Džona, ili, eto, Roba iz Judas Priesta…

Stvar je u tome što u Srbiji njih mogu da slušaju, bez pardona; samo će onako usputno reći: “Dobro peva, samo što je, mamicu mu, peder!”, kao da je to neka odrednica u njegovom umetničkom daru. To je isto kao kada Srbin voli da divlja uz romsku muziku, ali ne bi ipak da se rukuje sa njima. Tako i sa LGBT pripadnicima: sve je u redu, dok se ne pojave, onda samo nastane, u najboljem slučaju, neprijatan muk odmeravanja te osobe.

Jesmo li mi onda time tihi pobornici Lukasove neljudske odvale “Bolje dete da gleda ubijanje, nego jebanje u dupe”? Gde su domaće rock’n’roll veličine da opovrgnu takvo mišljenje? Naši jurišnici seksualne revolucije, ili se i ta revolucija provukla kod nas kroz patrijahalnu prizmu. Koliko će još vremena na Prajdu glavne muzičke zvezde biti Jelena Karleuša i Nataša Bekvalac?

Malo je ostalo rockera, ako ih i ima uopšte, koji nisu potpali pod fundamentalni uticaj pravoslavne indoktrinacije i homofobične propagande. Paradoksalno je da Prajd ima veću podršku od narodnjačke estrade, nego od rokenrol scene.

Zar nije rokenrol muzika koplje protiv mrziteljskog nagona ili je to ovde, ipak, nešto selektivnije? Nisam primetio da se bilo ko od tih muzičara drznuo da pošalje barem neku porukicu solidarnosti ili su, pak, u strahu da im publika to ne zameri, s obzirom da je ona suštinski protiv održavanja.

Zato je ovde rock muzika svedena samo na jebenu zabavu. Ne postoji podtekst, ne vidi se pozadina, ne dobija se nikakva suština, već samo puka i praktična rekreacija & razonoda. Zato su ovde izvorni narodnjaci i kafanjaci bili veća rokenrola i hardkor. I zato će u nedelju biti više muzičkih proizvoda iz ružičaste imperije. Jer izgleda da pravi rokeri ne idu na Prajd.

Nikola Krstić

Izvor: BalkanRock


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.