Molila sam Boga da me pretvori u devojku

Abi Stajn je odrastala u porodici hasidskih Jevreja i nije imala pojma da trans ljudu postoje – samo je bila sigurna da je devojka.

Kada je Abi Stajn javno otkrila da je trans osoba, konzervativna hasidska zajednica ostala je u potpunom šoku. Abini roditelji, direktni potomci Baala Šem Tova, osnivača hasidskog judaizma, smatrali su je prvorođenim sinom i videli je kao budućeg rabina – ali ona uporno tvrdila da je devojka.

Moj otac je rabin i za njega je to što ima sina velika stvar. Stalno bi mi govorio da je, posle pet devojčica, gotovo odustao od dečaka, te da mu to mnogo znači. Tokom detinjstva sam gotovo osećala krivicu – osećanje tipa: “Žao mi je, ali ne mogu da ti pružim to što želiš”.

Nisam znala da postoje ljudi poput mene, ali znala sam šta osećam – naprosto sam sebe videla kao devojčicu.

Ponekad poželim da sam imala nekog transfobičnog učitelja, jer bi tako saznala da postoje trans osobe. U hasidskoj zajednici se o njima nikad nije pričalo.

Tokom detinjstva me je održala mašta.

Sa šest godina sam počela da sakupljam novinske isečke o organima za transplantaciju – plućima, bubrezima, srcu i slično. U mojoj glavi, plan je bio jednostavan: jednog dana ću otići kod lekara, pokazati mu impresivnu kolekciju novinskih isečaka, i onda će on izvršiti transplantaciju čitavog tela i tako me pretvoriti u devojku.

Kada sam malo porasla, shvatila sam da to nije realno, pa sam nadošla na sledeću zamisao: tražiću to od Boga. Odrasla sam u veoma pobožnoj porodici i učeni smo da je Bog svemoćan.

Stoga sam sa pet godina napisala molitvu koju sam izgovarala svake noći: “Sveti tvorče, sada idem da spavam i izgledam kao dečak. Preklinjem te, kada se probudim ujutro, želim da budem devojka. Znam da ti možeš da uradiš sve što poželiš i da ti ništa nije teško…

“Učiniš li to, obećavam da ću biti dobra devojčica. Oblačiću samo najskromniju odeću. Držaću se svih zapovesti namenjenih devojkama.

“Kada porastem, biću najbolja supruga. Pomagaću suprugu da proučava Toru danonoćno. Kuvaću najbolja jela za njega i moju decu. O Bože, pomozi mi.”

Nikad nisam čula za zajednicu u kojoj je rodna segregacija veća nego u hasidskoj – a detaljno sam proučila zajednice u kojima je ona prisutna.

Postoje čak neke hasidske zajednice na severu Njujorka u kojima se muškarcima i ženama nalaže da hodaju različitim stranama ulice – to je danas najbliže modelu istočnoevropskog jevrejskog štetla (sela) iz 19. veka.

Od trenutka kada krenete u predškolsko, polovi se u potpunosti razdvajaju. Dečacima i devojčicama se govori da se ne igraju zajedno.

Iako se u jevrejskom pravu ne brani to da se grlite ili držite za ruku sa sestrom ili majkom, dok sam ja odrastala to se ipak smatralo nečim što hasidski dečaci ne treba da rade.

Nikad nikog nisam videla nagog. Nisam znala da moje sestre i ja imamo drugačije delove tela tamo dole. O tome se nije pričalo.

I pored toga, kada sam imala četiri godine, bila sam izuzetno ljuta na svoje intimne delove. Nisam ih osećala kao deo sebe. To veoma snažno osećanje ni danas ne umem da objasnim.

U to vreme, mama bi mi pripremila kupku i pustila me da se igram s igračkama u kadi.

Držala je malu tacnu sa zihernadlama u ormariću pored umivaonika i ja bih se iskrala, uzela te zihernadle i ubadala određeni deo svog tela.

Nikoga ne bih podsticala da to čini, ali želela sam da on oseti bol, gotovo kao da sam ga kažnjavala.

Jednom prilikom me je majka zatekla kako to radim i potpuno je poludela. Ne sećam se šta je tačno rekla, ali sledeće je bilo jasno: “Ti si dečak i treba da se ponašaš kao dečak, i nemoj da si ikad rekao nešto što bi to dovelo u pitanje.”

Sa tri godine, hasidski dečaci odlaze na prvo šišanje, koje se zove upšerin, i tada dobijate bočne lokne, koje se zovu pajos. To je prva fizička odlika koja svetu – kao i vama – saopštava da ste dečak.

Nisam želela da se šišam. Satima sam histerisala. “Hoću da imam dugu kosu! Zašto moje sestre mogu da imaju dugu kosu, a ja ne?”

Sa trinaest godina sam obeležila svoju bar micvu, kada se od dečaka postaje zreo muškarac – i to je bilo veoma teško.

Gajim neke lepa sećanja na to, kao što je žurka i silni pokloni, ali koncept toga da sam “sada muškarac” bio je zaista problematičan. Osećala sam da je to proslava koju ne treba da slavim.

Ako vas zanima koliko je zaista izolovana hasidska zajednica, evo: sve do dvanaeste godine, smatrala sam da je većina ljudi na svetu jevrejske nacionalnosti, te da je većina Jevreja ultraortodoksna – a ništa od toga nije tačno.

Uzmite, recimo, pop kulturu devedesetih – Britni Spirs ili Sajnfelda – ja nisam imala pojma da oni postoje.

Nisam govorila engleski do svoje dvadesete, već samo jidiš i hebrejski. U školi smo samo učili abecedu i kako da napišemo svoje ime i adresu, a to je sve skupa trajalo od četvrtog do osmog razreda, po jedan čas dnevno – pa je i taj čas razdeljivan na engleski i matematiku. Matematika je išla samo do deljenja brojeva, a nauku ili istoriju, osim jevrejske, nikad nismo ni učili.

Dok sam odrastala od mene se očekivalo da jednog dana postanem učitelj ili rabinski sudija.

Ako vodiš sinagogu ili predaješ u školi u hasidskoj zajednici te zovu rabinom, bez obzira na to da li si zvanično postavljen ili ne – ali ja sam, zapravo, želela da budem postavljena. Iz nekoliko razloga.

Delom zato što sam želela tačno da znam protiv čega se bunim – borba s mojim ženskim identitetom podrazumevala je da preispitujem sve što su mi rekli o veri i Bogu. U školi su me prozvali “košer buntovnikom”.

Istovremeno, drugi deo mene se nadao da će, budem li se istinski posvetila tome, sva osećanja o sopstvenom biću na čudesan način nestati.

Sa 16 godina sam se posvetila jevrejskom misticizmu, zvanom Kabala. Tu sam se prvi put srela s religioznim tekstom koji je potvrđivao moje postojanje.

U studiji ljudske duše iz 16. veka po imenu Vrata reinkarnacije, pročitala sam: “Katkad će se muškarac reinkarnisati u telu žene, a žena će se naći u muškom telu”.

Zbog toga sam se ponadala da možda ipak nisam luda.

Iako sam znala da sam, zapravo, žena, ušla sam u ugovoreni brak, kao i svako u hasidskoj zajednici. Rodite se, jedete, dišete i stupite u brak sa osamnaest.

Moji roditelji su to organizovali. Mlada je morala da potiče iz rabinske dinastije i drži se istih pravila odevanja, koja su u mojoj porodici ekstremno neobična – do te mere da je na svetu postojalo verovatno samo između 20 i 50 prihvatljivih devojaka.

Frajdi i ja smo zajedno proveli 15-20 minuta, a onda smo se verili. Nismo se opet sreli sve do venčanja, godinu dana kasnije.

Sve je u početku išlo kako treba. Dopadala mi se, ona je sjajna žena, veoma pametna i puna ljubavi. Vodili smo izvrsne razgovore, nikad se nismo svađali. Kad je reč o ugovorenim brakovima, naš je bio savršen.

Bio je to prvi put da živim s nekom ženom i dobro sam se osećala. Volela je modu i kad bismo išle u kupovinu mogla sam da zamišljam sebe na njenom mestu i pomislim: “Oh, šta da kupim?”

Hasidski muškarci nose crnu i belu odeću, gotovo bez ikakve mogućnosti izbora. Žene mogu malo više da šaraju, mada je sve to skromno, a neke boje, kao što su crvena i ružičasta, nisu dozvoljene.

Ali kada je Frajdi zatrudnela zaista mi je postalo teško. Kao da se sve – pol, vera, moja porodica, moj sin – obrušilo na mene i počelo da me udara.

Pitanje pola kao da mi je udaralo šamare, toliko je bilo prisutno – kakvu odeću ćemo kupiti za bebu, da li ćemo ga obrezati na osmi dan – morali smo se baviti njime svake sekunde.

Rođenje mog sina je konačno presudilo. Želela sam da svom detetu pružim najbolji mogući život, ali kako sam to mogla da učinim ako, sa svojih dvadeset godina, nisam imala pojma šta znači “dobar život”?

Stoga sam otišla na internet.

Znala sam da postoji mesto pod tim imenom, mesto na kom je moguće povezati se sa drugim ljudima i informisati se. Toliko je pažnje posvećeno tome da naučimo kako da se slučajno ne povežemo na internet, da sam saznala sve o bežičnom internetu i Guglu.

Pozajmila sam tablet od prijatelja i sakrila se u kabini u toaletu tržnog centra koji je imao besplatan vaj-faj.

Prvo sam potražila da li dečak može nekako da postane devojčica – na hebrejskom, u to vreme nisam govorila engleski – i na prvoj ili drugoj stranici rezultata pretrage našla se stranica o transrodnim osobama sa Vikipedije. Tada sam prvi put videla taj pojam i shvatila da ima još ljudi koji se osećaju kako ja.

Zamislite da se borite s nekim fizičkim ili emocionalnim problemom, i onda odete kod lekara ili terapeuta koji vam, prvi put u životu, kaže: “O, to što osećate se nazive XYZ i evo šta možete da učinite kako bi vam bilo bolje, kako biste našli svoje mesto u svetu.”

Sledeće čudesno otkriće je bilo to da postoji onlajn zajednica ljudi koji su napustili ultraortodoksne i hasidske zajednice i koji ne samo da su to preživeli, već im je život uspešan.

Nekoliko nedelja kasnije, prestala sam da budem religiozna. Ne verujem da je mnogo ljudi to primetilo, pošto sam naizgled i dalje živela pobožnim životom, ali prestala sam da pazim na sve – recimo, počela sam da koristim telefon na šabat… radila sam sve što drugi ne bi primetili.

Moja žena je bila prva osoba u zajednici s kojom sam progovorila o ovome, oko šest meseci nakon sinovljevog obrezivanja.

Nisam napustila brak. Godinu dana smo pokušavali da ga spasemo, ali moju bivšu je njena porodica naterala da me ostavi. Doslovce su je odvele od mene. Živela sam u našem stanu još nekoliko nedelja, u nadi da će se ona i moj sin vratiti.

A onda sam se privremeno preselila kod roditelja. Kada sam rekla ocu da sam ateista, kazao je: “Šta god da se desi, ti si i dalje moje dete.”

Kada sam shvatila da nema šanse da živim sa svojim sinom sve vreme, shvatila sam da zajednica nema više šta da mi pruži.

Napustiti zajednicu je isto što i emigrirati – ne samo u novu zemlju, već na novi kontinent. U novi vek. Kao da putujete kroz vreme!

Odjednom sam se obrela u svetu u kom postoji beskrajan izbor odeće i hrane. Kupila sam svoj prvi par farmerki i crveno-belu kariranu košulju. Muška moda mi nikad nije išla.

Jezik je bio najveća prepreka, pošto, kad odrastate u Njujorku, ljudi od vas očekuju da govorite engleski.

Tokom tri godine nisam o svom polu progovorila ni sa kim iz porodice. Rekla sam to svom ocu 11. novembra 2015, nekoliko meseci nakon što sam započela sa hormonskom terapijom.

Ocu je trebalo oko sat vremena samo da razume šta mu govorim, a u tome je uspeo zahvaljujući izvesnim religioznim spisima koje sam mu pokazala – među kojima je bio i onaj o muškim i ženskim dušama koji sam otkrila proučavajući Kabalu, jevrejski misticizam.

Otac je priznao da postoje trans osobe, što je bilo sjajno, pošto mnoge fundamentalističke verske zajednice to ne priznaju.

Zatim je rekao: “Tebi treba neko u kome obitava Sveti duh, da ti kaže jesi li zaista trans.”

Moja reakcija je bila sledeća: “Mislim da su dva terapeuta i jedan lekar sasvim dovoljni.”

Ali on se očito nije slagao s tim i nekoliko minuta kasnije mi je praktično rekao da nikad više neće progovoriti sa mnom.

U tom trenutku sam bila veoma povređena. Ali istina je da sam, pre nego što sam otvoreno progovorila o sebi, već tri godine provela izvan hasidske zajednice. Upisala sam se na koledž i postala deo izuzetno naprednih i divnih jevrejskih i kvir zajednica – stoga nisam ostala bez prijatelja i raskol sa porodicom nije ugrozio moj život.

I dalje svake nedelje pišem poruke roditeljima – moj otac i moja majka uopšte ne primaju tekstualne poruke – i razgovaraću s njima onog dana kada onio budu spremni za to.

Mojoj bivšoj ženi zabranjeno je da progovori sa mnom od trenutka kad smo se razveli. Moj sin je ljubav mog života.

Volim da se usredsredim na pozitivne stvari: umesto da razmišljam o deset članova porodice koji ne pričaju sa mnom, bavim se onim dvoma koji pričaju sa mnom. Ionako većina ljudi koje danas poznajem izvan hasidske zajednice ima samo dvoje braće ili sestara, ako i toliko.

Život je, zapravo, bolji nego što sam mogla da zamislim. Ranije sam se praktično stalno borila s depresijom. Otkako sam prestala da se krijem, nijedno jutro se nisam probudila misleći da nema razloga da se probudim. Pre tranzicije, bilo je dana kada sam se upravo tako osećala.

Biti otvoreno ono što jeste, biti trans, biti LGBTQ, znači živeti život koji vredi slaviti, a ne samo živeti ga. Prelepo je.

Ja sam prva osoba koja je u hasidskoj zajednici otvoreno rekla da je trans, ali kasnije se pojavio priličan broj takvih ljudi, za šta sam, naravno, okrivljena ja.

Apsolutno smatram da treba da preuzmem neke zasluge – hasidska zajednica nikad više neće biti ista.

Autobiografija Abi Stajn se zove Kako sam postala Eva: moje putovanje od ultraortodoksnog rabina do transrodne žene.

Izvor: BBC na srpskom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.