Mirjana Maćaš: Vreme je da LGBT zajednica pokaže svoje talente

Istovetnost mišljenja o jednoj pojavi u ve?ini slu?ajeva ne potvr?uje istinitost, story ve? aludira na zatvoren krug nemisle?ih u kojem je osnovni motiv: stvoriti mo? neznanjem. Mo?, viagra sale posebno stvorena u takvim uslovima, viagra 40mg ra?a netrpeljivost, neosetljivost i negostoljubivost. Zar nije ?udno da mi, nacija kojoj je jedna od najve?ih vrlina otvaranje sopstvenog prostora drugome, nismo usavršili gostoljubivost stvorivši, kako nas Derida savetuje, bezuslovnu srda?nost? Zar nije ?udno da mi ipak pitamo “za isprave, za ime, za kontekst, ili za pasoš”?

U želji da iza?emo iz zatvorenog kruga razgovaramo sa Mirjanom Ma?aš, umetnicom ?iji smo fotografski rad mogli videti na nedavno održanoj Nedelji ponosa. Otvorili smo vrata homoseksualnosti, feminizmu, zaboravljenima, osvr?u?i se na status LGBT umetnika u prošlosti i sagledavaju?i status LGBT umetnika danas.

Dobro došli!

M.K: Sredinom septembra si imala prvu samostalnu izložbu fotografija u okviru Nedelje ponosa. Šta za tebe zna?i Nedelja ponosa i ko ti je sve pomogao da izložbu realizuješ?

M.M: Nedelja ponosa za mene predstavlja veoma zna?ajan skup doga?aja koji se odvija jednom u godinu dana, a putem koga LGBT populacija ima jedinstvenu priliku da prezentuje sebe heteroseksualnoj populaciji koja do sada nije imala saznanje o nama, ili je imala iskrivljenu predstavu o nama. Tokom tih sedam dana smatram da treba prikazati LGBT populaciju u najboljem svetlu, pokazati talente i sposobnosti koje poseduju, i najvažnije, pokazati da smo sasvim obi?ni ljudi koji imamo svoja zanimanja, kreativni smo i uživamo u svakom momentu u životu.
Za realizaciju izložbe je zaslužan Boban Stojanovi?, organizator Nedelje ponosa. Inicijativu za pokretanje izložbe sam ja dala i to prilikom jedne od diskusija sa organizatorima Prajda kada sam predložila da izlažem svoje radove.

M.K: Izložba nosi naziv “The Beginning”. Neosporno je da je to po?etak tvog aktivnog bavljenja fotografijom. U kojoj meri je ova izložba po?etak promene statusa LGBT umetnika i na neki na?in po?etak jedne istorijske etape?

M.M: Ovo je jedan zna?ajan istorijski momenat, baš zato što sam prva lezbejka koja je u istoriji Nedelje ponosa u Srbiji organizovala ovakvu izložbu. Veoma sam sre?na, ne samo zato što je ovo moja prva samostalna izložba, ve? i zato što verujem da ovim potezom ohrabrujem ostale pripadnike i pripadnice LGBT populacije da tako?e pokrenu svoje projekte u budu?nosti i pokažu koliko vredimo kao zajednica. Vreme je da se LGBT populacija istakne i pokaže svoje talente.

M.K: Administratorka si stranice “Dnevna doza feminizma” preko koje nas svakodnevno podse?aš na inspirativne i ?esto zaboravljene umetnice, nau?nice, sportiskinje, muzi?arke… Koju ženu bi istakla, a da je za tebe od posebnog zna?aja?

M.M: Hm…veoma je teško napraviti uži izbor, jer ima toliko mnogo fenomenalnih žena koje su izgradile istoriju, a nažalost malo se o njima i dan danas pri?a. Mene li?no najviše fasciniraju žene lezbejke koje su se svom snagom i hrabroš?u borile za svoja prava, a pritom, u periodu kada njihova re? nikome nije bila bitna, one su uspele da ostvare svoje ciljeve i ostave fenomenalne radove iza sebe, i najvažnije od svega, imale su podršku svojih partnerki do kraja života uprkos zakonima koji su bili protiv LGBT populacije u to vreme.
Izdvoji?u nekoliko, po meni najzna?ajnijih lezbejki koje ja mnogo cenim: Marion Morgan i Dorothy Arzner, Mary Renault i Julie Mullard, Gertrude Stein i Alice B. Toklas, Johanna Elberskirchen i Hildegard Moniac, Radclyffe Hall i Natalie Clifford Barney.

M.K: Šta je potrebno u?initi da bi se epitet zaboravljene izbrisao?

M.M: Treba što više isticati žene koje postižu uspehe i dostignu?a, i time rušiti predrasude o tome da su žene niža bi?a kojih i danas u 21. veku ima. Tako?e, ljude treba upoznavati sa ženama iz istorije koje su ve? postigle dostignu?a (a ima ih puno), a koje se slabo pominju ili uopšte. Ne sme se dozvoliti da one budu zaboravljene.

Na primer, 8. mart kao praznik žena je izuzetno zna?ajan, iako ga mnogi bojkotuju i ni ne znaju zašto je on uopšte bitan. Ovaj praznik je nastao kao dan borbe za ekonomsku, politi?ku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca. Ovaj praznik nas svake godine podse?a da se žene ne smeju zanemarivati, i da ih treba jednako tretirati kao i muškarce.

M.K: Trenutno pišeš knjigu o ženama iz istorije, sa nagoveštajem na lezbejke. Da li nam možeš re?i nešto više o tome?

M.M: Knjiga ?e sadržati oko 500 biografija žena iz istorije, razli?itih profesija i interesovanja, koje su na neki na?in pravile revoluciju u istoriji svojim radom i tako se borile za svoja prava. Biografije sam birala nasumi?no po nekim li?nim kriterijumima. Prioritet su mi lezbejke i feministkinje, a nakon njih i ostala zanimanja žena koje su svojim inovacijama i radom ulepšale istoriju i unapredile budu?nost. Kao što sam ve? navela, na lezbejke najve?i akcenat dajem jer su mi velika inspiracija, s obzirom na to da su uprkos stalnoj diskriminaciji koju su trepele ranijih vekova, partnerke ostajale zajedno jedna uz drugu i bile inspiracija jedna drugoj, i pored svega imale doživotnu ljubav i izgradile fenomenalan zajedni?ki život.

M.K: Po tvom mišljenju, ko pojmove feminizam i homoseksualnost više oblikuje kao tabu? Muškarci ili žene?

M.M: Li?no mislim da oba pojma, nažalost, oblikuju i muškarci i žene kao tabu. ?esto ?ujem od žena danas kako nam feminizam nije potreban. Konkretno, kada je u pitanju borba za rodnu ravnopravnost, u pogledu profesija, dosta žena smatra da nije potrebno izboriti se za to da se ne prave razlike u rodu kada je bilo koja profesija u pitanju, ve? da je za žene “samo kuhinja i doma?instvo” i da žena ne može biti, na primer, automehani?ar ili programer. Sa druge strane, muškarci, kao frizeri ili kuvari, tako?e postaju predmet podsmeha i od strane žena, i muškaraca. Zato nam je feminizam potreban, za oba pola. Kako bi iskorenili stereotipe i svako imao svoju slobodu.
Što se ti?e homoseksualnosti, iako je ona prisutna kroz celu istoriju, nažalost u 21. veku je još uvek tabu. I to kod oba pola. U našoj zemlji pogotovo je problem prihvatanja homoseksualnosti, jer se strogo vodi ra?una o ispunjavanju tradicije i formiranju porodice, i to se o?ekuje od svake odrasle osobe. Redak je procenat ljudi koji gledaju na to da osoba treba biti sre?na u ljubavi i da svoj život kreira kako sam želi, ve? familija od skoro svakog pojedinca o?ekuje da živi život po “pravilima” koja mu se serviraju. Zato nam je tako?e potreban i aktivizam, koji je sada toliko zastupljen kako bi se kaznene mere pooštrile protiv diskriminacije, i kako bi se sloboda svakog pojedinca postigla.

M.K: Da li poznaješ muškarca feministu? Koliko je zna?ajno da se broj muškaraca – feminista pove?a?

M.M: Poznajem par feminista, ali ih ina?e ima u mnogo manjem broju u odnosu na feministkinje, pogotovo u Srbiji.
Veoma je zna?ajno da se broj muškaraca-feminista pove?a, jer su i muškarci diskriminisani jednako kao i žene. Muškarci su ?esto ismevani i ponižavani kada su neke profesije u pitanju koje se smatraju da su „ženske“, kao i kada je u pitanju odre?eni stil obla?enja i frizure. Tako?e, muškarci su diskriminisani u pogledu zlostavljanja: oni se redovno navode kao zlostavlja?i žena, iako su i oni sami ?esto žrtve zlostavljanja od strane žena. ?esto je muškarcima i ženama zabranjen pristup u odre?enim lokalima koji su predodre?eni za usluživanje osoba odre?enog pola. To je tipi?an primer seksizma i diskriminacije, jer nikome ne sme biti zabranjen pristup bez obzira na pol i bilo kakvu pripadnost. Zbog toga je i muškarcima feminizam potreban i borba za rodnu ravnopravnost i dalje traje.

M.K: Istorijski posmatrano, diskriminacija ženskog roda je neosporna. Ukoliko je žena lezbejka, ?ini mi se, diskriminisanost je duplirana. Šta su žene o kojima pišeš morale posedovati/?initi/ose?ati da bi ?ak dobile mogu?nost da nekada postanu zaboravljene?

M.M: Žene o kojima pišem su nažalost postale zaboravljene zahvaljuju?i tadašnjem društvu i zakonima. U to vreme se žena nije ništa pitala, ženama nije bilo dozvoljeno da poha?aju fakultete, da se bave svim profesijama koje žele i nisu mogle da biraju za koga ?e se udati. Tako?e, nisu mogle birati život bez braka ili život uz drugu ženu, a da ne budu odba?ene od strane porodice i društva.

Neke žene su se odlikovale izuzetnom hrabroš?u i upornoš?u, i išle su protiv svih kako bi živele slobodan život koje su same sebi krojile i kako bi dostigle uspeh u karijeri. Takve žene su i nakon velikih dostignu?a ili posthumno dobile priznanja za svoj rad ili su postale zaboravljene. To se ?esto dešavalo zbog sujete i zavisti, najviše muškaraca, koji su u to vreme smatrali da samo oni mogu dobijati priznanja.

Iz tog razloga, divim se ženama o kojima pišem, pogotovo lezbejkama, koje su preživljavale dvostruku diskriminaciju, pa uprkos tome postigle željena dostignu?a.

M.K: Gde ?emo u budu?nosti mo?i videti tvoj fotografski rad? Kada možemo da o?ekujemo štampanje knjige? Postoje li još neki planovi za budu?nost koje bi želela da podeliš sa ?itaocima KULT-a?

M.M: Trenutno pripremam zanimljive serije fotografija koje ?u izlagati narednih godina na samostalnim izložbama. Planiram svake godine bar po jednu samostalnu izložbu da organizujem. Slede?i serijal ?e biti pomalo šokantan i razli?it u odnosu na „The Beginning “ seriju, ali u tome i jeste poenta. Želim da svaka serija mojih fotografija bude jedinstvena.
Što se ti?e knjige, planiram da pisanje završim do kraja 2017. godine. Ako sve bude po planu, knjiga ?e biti objavljena po?etkom 2018. godine.
Imam mnogo planova za budu?nost, ali ne?u ih otkrivati. Život je nepredvidiv, zanimljivije je iš?ekivati i otkrivati nove momente, a ko bude pratio moj rad, postepeno ?e saznavati i detalje i novine.

Razgovor vodila: Mina Kuli?

Izvor: ?asopis Kult

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.