Kako romansa u zatvoru zapravo izgleda


Retko razmišljamo o vezama unutar zatvora izvan opštih klišea. Ovde, Amanda Knox deli sa nama kako je zapravo biti deo zatvorskog para.
Kada je Leni stigla u Capanne ženski zatvor u Perugia, centralna Italija, bila je povučena i mrzovoljna. Koračala je po dvorištu sama, spuštene glave i povijenih ramena. Ovo nije bilo neobično za osobu koja je tek prebačena ovde. Svaki zatvor ima svoj osetljivi ekosistem. Biti odjednom prebačena negde, često bez upozorenja, je zastrašujuće iskustvo. Primetila sam je odmah: sitna, kratke tamne kose, trbušasta. Delovalo mi je da je Leni tip zatvorenice koja bi napala samo ako je saterana u ćošak tako da nije bila pretnja meni.
Bila sam zatvorena izmedju 2007. i 2011. za ubistvo koje nisam počinila. Kada je Leni došla, ja sam već služila treću godinu robije. Nisam razgovarala sa njom, nisam razgovarala sa većinom ljudi. Generalno, držala sam se podalje od ljudi.
Imala sam sreće. Zahvaljujući podršci porodice i prijatelja, meni nisu bili potrebni odnosi unutar zatvora kao drugim zatvorenicama. Faktori koji doprinose društvenoj izolaciji-siromaštvo, mentalne bolesti, istorija nemara i zlostavljanja su često povezani i ljudi u zatvoru ih doživljavaju mnogo više nego oni na slobodi. 50% svih zatvorenika imaju mentalnu bolest, u poredjenju sa opštom populacijom koja ima 11%, a društvena izolacija može da pogorša probleme sa mentalnim zdravljem. Žene koje završe u zatvoru su češće nego muškarci žrtve nasilja. Veze sa porodicama koje zatvorenice imaju su često narušene i oslabljene zbog zatvoreništva.
U Kapane, većina zatvorenica je pripadala ustanovljenim društvenim grupama, uglavnom u skladu sa rasom, većinom Italijanke, Nigerijke i Romkinje. Kao Amerikanka, nisam pripadala nigde, lutala sam izmedju njih i posmatrala njihovu strukturu. Imale su hijerarhiju, kao šira familija. Nigerijke su zvale jedna drugu “mama” ili “kćeri”, dok su Romkinje zvale jedna drugu “rođako”. Unutar ovih familija, bilo je često da dve zatvorenice ostvare intimnu vezu.
Zatvorenice su se zaljubljivale jedna u drugu. Razmenjivale su ljubavna pisma kroz rešetke. Davale su jedne drugima poklone, crteže cveća ili male heklane torbice za držanje vokmena. Jedna polovina para u burnoj vezi bi se durila i zurila kad god bi njena partnerka bila previše druželjubiva sa drugim zatvorenicama. Bilo je raskida praćenih suzama, a ponekad i tuča izmedju novih partnera i bivših partnera. Bilo je parova koji su se ponašali kao tinejdžerke, ali i onih koji su imali nepokolebljivu samokontrolu kao da su u braku 20 godina. Mnoge od ovih žena su se indentifikovale kao heteroseksualke, kolokvijalno, one su ovde bile ’gej dok su tu’.
Kad je Kristin Banč, nepravedno osudjena za smrt njenog sina, bila u zatvoru (odslužila je 17 godina, pa je oslobodjena kad je dokazana njena nevinost, 2012. god), imala je intimnu vezu sa Rebekom. Upoznale su se kada je Banč postala Rebekina tutorka. Ona je naučila Rebeku da čita, a za uzvrat Rebeka je naučila Banč kako da se snadje. “Rebeka je odrasla na ulici i nije mnogo išla u školu”, rekla mi je Banč, sećajući se veze 5 godina nakon oslobođenja. “Nije bila obrazovana ali je imala znanja, naučila me je toliko toga”.
‘Mnogo mi je značilo da imam o kome da se brinem.’
Moje upoznavanje sa Leni nije bilo tako slučajno. Svakog dana, Leni me je gledala kako džogiram u dvorištu (pravougaona oblast spolja veličine fudbalskog terena) i napokon skupila hrabrost da mi se javi. Bila sam oprezno prijateljski nastrojena. Hodale smo zajedno duž crte. Rekla mi je da je lezbejka, a ja sam joj rekla da sam strejt. Leni mi je rekla kako je u Italiji doživela dosta osude i zatvorene umove. Saosećala sam sa njom. Kada sam imala 14 godina, prenosila se glasina u katoličkoj školi u koju sam išla da sam lezbejka, što me je otuđilo od svakog, osim male grupe mojih školskih drugova. Kasnije, postala sam saveznik LGBTQIA+ zajednice i pomogla da se stvori Gej Strejt alijansa u mojoj školi. Kada sam joj to rekla, Leni se nasmejala od uha do uha. Kasnije, ona bi trčkala kao štene pored mene dok sam šetala po dvorištu, narednog dana i dan posle toga, zatim svakog dana.
Tokom narednih par nedelja, postale smo prijateljice. Pa … skoro prijateljice. Nisam stvarno imala prijatelje u zatvoru. Izdvojena sam kao “slavna” i od strane zatvorenica i čuvara, pa sam provela svojih prvih 8 meseci u izolaciji, a posle toga su čuvari sprovodili političare do vrata moje ćelije da bi me pokazivali. Druge zatvorenice me nisu volele zbog pažnje koju su mi ukazivali. Bila sam na vestima skoro svakog dana, primala sam dosta pošte, moja porodica me je često posećivala i uvek sam mogla da priuštim osnovne stvari.
Većina zatvorenica su bile veće, grublje, zlobnije, očajnije i imale manje da izgube od mene, tako da nisam nikad spuštala gard. Uz to sam bila i tvrdoglava. Bila sam nevina i dugo sam odbijala da se integrišem u svet kome ne pripadam. Stvorila sam svoj mir tako što sam pomagala drugima da pišu pisma i prevodila za one koji nisu govorili italijanski, ali sam bila tiha i povučena ili sam držala nos zaboden u knjigu ili sam trčala po dvorištu. Bila sam zarobljena izmedju odbrambenog stava i usamljenosti. Leni nije zahtevala da joj pričam o svom slučaju, moju odeću ili da joj kupim cigarete. Na početku, nije tražila ništa. Tako da sam joj dala da sluša moje CD-ove. Naučila sam je da igra šah. Kada je dobila posao domara, ona bi se smucala ispred moje ćelije zarad gutljaja espresa i razgovora kad god je bila na pauzi. Leni nije imala nikog drugog, pa se radovala vremenu koje smo provodile zajedno.
Bar na početku, Leni možda nije pokušavala da me zavede, u stvari joj je bio potreban neko da joj skrene pažnju od usamljenosti. To je često. Nasuprot onome sto možda mislite, mnoge zatvorske veze nisu u vezi sa seksom, kao i mnoge veze van zatvora. ‘Istraživanje pokazuje da je primarni razlog što muškarci i žene ulaze u veze društvo, nezavisno od seksualne orijentacije’, kaže dr Pamela Regan, profesor socijalne psihologije, čija je specijalizacija istraživanje veza na Kalifornijskom državnom institutu. ‘Oni žele da formiraju dugu vezu punu ljubavi. Radi intimnosti. Radi zabave. Zbog društvene podrške. I da, zbog seksa. Ali to je sve deo veće potrebe da se formira veza sa drugom osobom.’
Ljudska seksualnost u zatvoru ima sve nijanse, ali seksualna aktivnost nije neophodna ili nije definišući deo romantičnog partnerstva. Veze u zatvoru su ponekad zbog seksa, ali su češće zbog povezanosti sa drugim ljudskim bićem. Zato što je zatvor užasno mesto, stvoreno da ljudima uskrati ostvarenje potrebe da se povežu sa drugima.
Gotovo je nemoguće odrediti koliko ljudi imaju romantične ili seksualne veze dok su zatvoreni; podaci prosto ne postoje. Dok Federalni biro zatvora objavljuje godišnji izveštaj koji govori o navodnim i dokazanim tvrdnjama o seksualnim napadima koji se dešavaju u zatvoru, to nije faktor za dobrovoljne veze. Ipak, moje lično iskustvo iz zatvora sugeriše da su takve veze česte.
Veza Banč sa Rebekom je bila duboka i intimna. ’Meni je to mnogo značilo, da imam nekoga da pazim i da kuvam za nju, da imam nekoga kome mogu da verujem. Da delim sa njom strahove i brige. Nekoga da mi da ljubavno pismo i da me drži za ruku kad je ročište odloženo ili molba odbijena. I posle 17 godina u zatvoru, žudela sam za dodirom.’
Banč i Rebeka, kao i mnoge druge zatvorenice, su stvorile ono što psiholozi zovu rezilijentna veza. Ove veze pomažu ljudima da prežive teške životne okolnosti. Dosta direktnog istraživanja o rezilijentnim vezama se fokusira na decu, često iz regiona u kojima su se dogodili ratovi ili prirodne katastrofe. Ali uvid koji su stekli istraživači rezilijentnosti se može primeniti na populaciju u zatvoru. U teškim uslovima, naći nekoga sa kime možeš da se povežeš može imati brojne psihološke beneficije.
Zatvor je mesto izolacije. Nasilno te odvoje od tvog doma i sistema podrške. Uskraćena ti je sloboda pokreta, vreme i društvena interakcija. Prinuđen si da se potčiniš totalnom nadzoru i kontroli nepoznatih, uz nepoznate. Ali veze nam pomažu da ostanemo mentalno zdrave, čak i ako su zabranjene ili nisu idealne.
‘Zatvor predstavlja ono sto mi u istraživanju veza zovemo ‘zatvoreno polje’, objašnjava dr Regan. ‘Veze u zatvoru su u većoj meri protiv volje. One su pod prinudom, jer postoje spoljašnja ograničenja koga možete imati kao potencijalnog partnera. Vi formirate svoje veze – seksualne, romantične, prijateljske, od izbora koji vam je ponuđen.’
Ljudska bića su izuzetno prilagodljiva, ali to ne znači da smo sposobni da promenimo svoju seksualnu orijentaciju tek tako, kao što neki pogrešno tvrde. ‘Orijentacija je veći konstrukt od privlačnosti i aktivnosti. Privlačnost i aktivnost su deo orijentacije, ali nisu jedini i nisu isti. Neko ko se indentifikuje kao heteroseksualac, npr., može osećati privlačnost prema osobi istog pola i imati seksualne ili romantične odnose sa osobom istog pola.’ Dr Regan opisuje ovu praksu kao ‘prekid’.
Seksualna orijentacija se najbolje opisuje kao postojanje unutar kontinuuma. Zatvorenici koji se ne ponašaju u skladu sa svojom seksualnom orijentacijom najverovatnije se povezuju sa manje izraženim delom svoje seksualne orijentacije. Nadalje, istraživanje pokazuje da žene izražavaju veću seksualnu fluidnost od muškaraca i naša seksualna orijentacija je manje određujući faktor u našim seksualnim i romantičnim odnosima nego što je to slučaj kod muškaraca. Načini na koji se ljudi povezuju sa drugim ljudima su mnogo kompleksniji nego što naše tradicionalne zamisli o seksualnosti priznaju.
Iako su veze u zatvoru česte, gestovi intimnosti izmedju osudjenika su tehnički zabranjeni. Osuđenici često rizikuju da budu kažnjeni, postoji zvanično smanjenje dobrog vladanja, provođenje vremena u izolaciji ili čak transfer protiv volje, ako se ponašaju otvoreno kao par. Indentifikovanje kao homoseksualka ili pokazivanje homoseksualnog ponašanja može da dovede do toga da te maltretiraju zatvorski čuvari. ‘Čuvari bi nas nazivali svakakvim imenima i govorili bi nam kako smo odvratne’, seća se Banč. ‘Sećam se prve kazne sa Rebekom, kada me je zagrlila posle teške posete sina. Nije bilo saosećanja.’
I drugi zatvorenici iskorišćavaju jedni druge- zlobno ili nenamerno.
Leni je želela da se držimo za ruke. ‘Već sam činila da se žene promene’, rekla bi mi. ‘Mogu da ti radim stvari koje nijedan muškarac ne može.’ Osećala sam se objektivizovano i iziritirano. ‘Ne možeš da me promeniš’, odgovorila sam. Ona je mislila da se pravim teško dostupna. Jednog dana, Leni me je poljubila. Zaškrgutala sam zubima i napola se osmehnula, kolebala sam se izmedju posramljenosti i besa. Bilo je dovoljno ružno što je zatvor preuzeo vlasništvo nad mojim telom, što sam bila u kavezu, redovno pretresana i seksualno maltretirana od strane čuvara. Kao zatvorenica, Leni je trebalo da to razume, ali za razliku od mene, Leni je služila kratku kaznu i nije osećala toliko akutno gubitak privatnosti, dostojanstva i autonomije. Kao narko diler iz malog grada, Leni nije znala kako je to kada ti je ukradena prošlost, sadašnjost i budućnost, ne kao ja.
Rekla sam Leni da više ne možemo biti prijateljice pošto ne može da poštuje moje granice. Stvari su postale napete. Na pauzi na poslu, Leni bi provodila vreme ispred moje ćelije, svađajući se sa mnom da sam preterano reagovala. Osećala sam olakšanje kad je napokon puštena na slobodu, iako je ona nastavila da piše. Slala mi je džez CD-ove gde je na unutrašnjosti ispisala ‘Ljubav, uvek, Leny’. Nisam nikad odgovorila.
Banč i Rebeka su imale srećniji kraj. ‘ Planirale smo’, Banč kaže. ‘Ne da izađemo i živimo srećno do kraja života. Napravile smo planove da uvek budemo u životu jedna drugoj. Obe smo znale okolnosti koje su nas spojile i kada jedna bude otišla kući, okolnosti će se promeniti.’ Nakon što je Banč puštena, ostale su u kontaktu. ‘Nastavila sam da joj pišem, šaljem novac, pričale smo telefonom. Kada je Rebeka puštena, upoznala sam njenu porodicu i ona je upoznala moju. Nastavljamo da se viđamo, razgovaramo telefonom i pružamo jedna drugoj podršku. To se neće promeniti. Ona je bila konstanta u jednom od najmračnijih perioda u mom životu i ja je volim zbog toga.’
Nas intrigira ideja o zatvorskim vezama, delom jer smo morbidno radoznali u vezi svega što ima veze sa prekršiocima zakona i kriminalcima, ali takodje zato što su njihove veze misteriozne i uzbudljive. Kao kad tinejdžerke prave žurku i prespavaju zajedno, pitamo se šta se dešava iza zatvorenih vrata. Ideja o ženi u zatvoru izvlači napaljenog tinejdžera u mnogima od nas, možda zbog podrazumevanog lezbejstva, ali ipak postoji nešto dublje. Kao što svaki dobar akademik koji je proučavao dela Fukoa zna, žena u zatvoru je po definiciji žena koju kontrolišu opresivne, primarno muževne sile. Zajedno, ovi faktori mogu da pomognu pri objašnjenju zašto je seksualnost zatvorene žene beskrajno fascinantna za opštu javnost. Dalje, ne obraćamo pažnju na neseksualne romantične veze. Veze koje zatvorenice uspostavljaju jedna sa drugom se tretiraju kao ništa više od perveznih laži zbog kojih bi trebalo da budu posramljene nakon vraćanja u pravi svet. Ali nisu. ‘Gej dok si tu’ je neosetljivo pojednostavljivanje koje pokazuje nedostatak razumevanja kako je to biti zatvoren i potcenjivanje ljudske prirode. Kada pogleda iz ove perspektive, Banč vidi vezu sa Rebekom kao dar. ‘Zahvalna sam na prilici što sam imala nekog da volim dok sam bila zatvorena. Znam da se na mnoge veze u zatvoru gleda sa visine ,ali potreba za ljubavlju, društvom i poverenjem je nešto što svi imamo, napolju ili unutra. Ako oduzmemo ljudima ispunjenje njihovih osnovnih potreba, oni nisu ništa više od životinja.’
Imena su promenjena zbog anonimnosti.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *