Kako je biti gej u katoličkoj crkvi


Bog zna da volim kitu… i to već duže vreme. Šta više, njegova je volja to što su mi već skoro 29 godina seksualno privlačni samo pripadnici mog pola, i upuštam se u fizičke (i često duboko duhovne) veze sa njima, nadajući se da ću naći ljubav. Ko sam ja, bogobojažljivi katolik, da to dovodim u pitanje? Isus je rekao ‘ljubi bližnjeg svog’, i ja tu ne mogu ništa, jer Grindr kaže da se najbliži nalazi na 80 metara od mene.

Iako sam možda malo više religiozan od prosečnog vernika koji odlazi u crkvu – proveo sam deset godina kao đakon dok sam odrastao na jugu Teksasa, rado prisustvovao misi pape Franje u Medison Skver Gardenu prošlog septembra, i malo mi fali da na dupetu istetoviram Devicu od Gvadalupea – budite sigurni: pre mnogo godina sam okačio odoru o klin. Da, ponosno nosim krst oko vrata, ali ovih dana sam više Marija Magdalena nego Jovan Krstitelj. Možda subotom uveče idem u provod i plešem, ali znate gde možete da me nađete u nedelju ujutru.

Ali sve u svemu, neprekidno se borim da pomirim svoju seksualnost sa svojom verom. Da li me tvrdokorna retorika katoličke crkve protiv gej brakova ljuti? Naravno! Da li mi je zasmetalo kada sam ranije ovog meseca čudo da je papa Franja potpisao eksplicitnu zabranu da gej muškarci i LGBTQ osobe budu sveštenici? Apsolutno! Naročito zato što govorimo o čoveku koji je pre tri godine rekao „Ko sam ja da im sudim”, kada su ga pitale za gej sveštenike, i koji je nedavno primio bivšeg studenta koji je gej, kao i njegovog partnera, kada je bio u poseti SAD.

Moje kvir katoličke prijatelje i mene je uznemirila (mada ne i iznenadila) poglavareva eksplicitna osuda kvir ljudi – onih kvir ljudi koji žele da pomognu ostareloj ckrvi koja se naporno trudi da privuče otuđene, pro-gej milenijalse. Konstantne oscilacije vatikanskog vođe između saveznika (ovog juna je izjavio da bi hrišćani trebali da traže oproštaj od gej ljudi za zločine iz prošlosti) i neprijatelja (ovog avgusta je rekao da priznanje nečijeg transrodnog identiteta pomaže u „uništenju čoveka stvorenog prema liku božjem”) dokazi su da je crkva ideološki zbunjena. A zbog ovog neprekidnog klečanja i ustajanja LGBTQ ljudi postaju nestrpljivi.

Osuđivati „homoseksualne aktivnosti”, a u isto vreme zatvarati oči pred navodnim seksualnim devijacijama naših strejt braće i sestara – seks van braka, eksperimentisanje u seksu, sve one zabavne stvari – je i licemerno i štetno, i neverovatno je da crkva to ne vidi. Ko bi znao da zaboravljeni stih posle „svi su dobrodošli” glasi „u zavisnosti od toga s kim se karaju”?

Kao i većin LGBTQ katolika, ja sam savremen i društveno osvešćeni parohijanin u zbunjenoj i užasno zastareloj instituciji, kojoj se ipak vraćam svake nedelje, pošto sam odrastao u pobožnoj meksičko-američkoj porodici. Meni je to ispravno, pošto sam osnove svoje vere zaista shvatio godinama pre nego što sam mogao da shvatim nijanse svoje seksualnosti.

Ali moj katolički identitet je bio prvi, i možda će vas iznenaditi da čujete da mi je vera pomogla da tokom adolescencije prihvatim svoju seksualnost. Uprkos tome što sam odrastao u pretežno meksičko-američkoj zajednici u kojoj se ceni koncept „mačizma”, verovao sam tada, a veujem i sada, da je bog i mene i milione drugih ljudi stvorio drugačijima. I nikada nisam preispitivao njegove namere ili tražio da „uklone ovaj putir od mene” (kao Isus pre razapinjanja na krst), zato što sam na svoju seksualnost i individualnost uvek gledao kao na dar. Jer bog nikada ne greši, zar ne?

Možda je tako samo zato što je moj veroučitelj uspeo da me ubedi da neki odgovori u životu, naročito kad je u pitanju Gospod, jednostavno nisu zagarantovani. To je božje delo, i ja sam svakako bio spreman da ga prihvatim. Naravno, pitao sam (i nastavio da pitam) Boga kako da najbolje idem kroz život kao složeno stvorenje, ali koje ranjivo ljudsko biće to nije činilo? Time ne želim da nipodaštavam iskustva bezbrojnih LGBTQ ljudi koji su se ili mučili, ili još uvek traže savršenu ravnotežu između praktikovanja vere i kvir pragmatizma. To jednostavno govori da oni koji su verni do Hristovog oltara stižu svojim ritmom. I to samo ako prođemo kroz drvena vrata i pored škripavih klupa.

Ali ne mislim da sam branitelj katoličke crkve. Svakako neću braniti kardinala Timotija Dolana, najvišeg crkvenog zvaničnika u SAD, zbog toga što je lomio hleb sa Donaldom Trampom na ovogodišnjoj večeri Ala Smita, kada uzmem u obzir da se naš izabrani predsednik okružio homofobima, i neću odbiti da priznam da je smrotnosni napad na noćni klub Puls u Orlandu pre šest meseci posebno pogodio moju zajednicu.

Ali kao i mnogi drugi kvir katolici, braniću svoje bogom dano pravo da praktikujem svoju veru, u nadi da će buduće generacije kvir ljudi nekako profitirati od naše dosadne istrajnosti. Kao što Jevanđelje po Mateju kaže: „Ištite i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se”. To je biblijska verzija slogana „Tu smo, kvir smo”. Zašto da sada prestanemo da kucamo, pogotovo kada ima sve manje dostupnih vrata?

Možemo samo da nagađamo kako će crkveni poredak izgledati za 50 godina, kada kandidati za papu budu nekadašnji korisnici Snepčeta. Vidljivost je vrlina, i pomaže kada znaš da ima ljudi koji izgledaju kao ti, vole kao ti, i mole se kao ti. I biti gej i biti katolik je stvar izbora – jedina razlika je u tome što je bog izabrao prvi.

Piše: Xorje Olivares

Izvor: Vice


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *