“Ja sam gej, a i otac ćerke čija je majka lezbijka”


Muškarac je svoju intimnu ispovest odlučio da podeli sa javnošću.

On (53) je Hrvat, rodom iz jednoga primorskog gradića, po struci je elektrotehničar, a od sredine 90-ih živi u Ljubljani, baš kao i njegova šestogodišnja kći i njene dve mame.

Pre nekoliko dana oduvala je šest svećica na torti. Ima puno prijatelja, omiljena je u vrtiću. Lepa je, zaigrana i vesela. Raste okružena ljubavlju, čak i više nego što je to uobičajeno, barem na ovim našim meridijanima.

Majke su joj lezbijke, a otac homoseksualac.

Život ovog malenog bića začet je iz dugodišnjeg prijateljstva.

– S obzirom na to da sam od svojih roditelja dobio mogućnost da živim, smatrao sam da i ja imam obavezu da postanem otac nekome. To je za mene princip: ako si nešto dobio, onda si to dužan i da vratiš. Zato sam na to i pristao – otpočeo je svoju ispovest, pa se prisetio kako je posle dolaska u Ljubljanu pronašao posao i počeo da živi kao gej, na način na koji žive homoseksualci u liberalnoj Sloveniji, gde je već u to doba postojala prilično raširena i organizovana gej scena.

– Upoznao sam mnoge gej muškarce i žene, pa i devojku koja mi je postala dobra prijateljica, koja će kasnije postati majka mog deteta. Ona je već tada bila u vezi sa sadašnjom curom i pre desetak godina njih su dve su počele da razmišljaju o tome da bi želele da svoju vezu krunišu rođenjem deteta kao i o tome da bi, s obzirom na to da se dugo poznajemo, vrlo rado videle mene kao oca deteta – priča sagovornik “Večernjeg lista”.

Prethodno je taj lezbijski par, pokušao je da dobije dete drugim metodama poput vantelesne oplodnje iz epruvete uz pomoć nepoznatog donora, rezonujući da žele da imaju samo svoje dete, ali je u Sloveniji tada na snazi bio stav da se takve stvari ne dopuštaju, pa su pokušale da pronađu alternativu.

– Bilo im je važno da je taj čovek zdrav i da to radi dobrovoljno. Tada su se raspitivale kod prijatelja i došle do zaključka da to ljudi ili ne žele ili insistiraju da to dete bude i njihovo. Bilo je teško naći nekoga ko ne bi želeo da prisvoji to dete i tako je izbor pao na mene. Devojke od mene nisu zahtevale ništa osim da doniram spermu. I kad smo se odlučili da to i napravimo, otišao sam na testove na polno prenosive bolesti. Kad se ispostavilo da nema nikakvih prepreka, počeli smo da razmišljamo kako da izvedemo oplodnju. Nismo želeli da se upustimo u to da dete napravimo prirodnim putem.

Svežu spermu stavili smo u injekciju i onda ju je prijateljica ubrizgala u svoju maternicu. Nismo vodili ljubav, nego smo to napravili tako znajući da su to radili i drugi i da im je uspevalo, čak i iz prvog pokušaja. Nama je trebalo nekoliko pokušaja, uspeli smo. Zatrudnela je, ali prva je trudnoća, nažalost, završila pobačajem.

Bilo je to šokantno i za nju i za mene. Iako se, naravno, zalažem za pravo žene na izbor, priznajem da od tog trenutka, drugačije gledam na pitanja rođenja i pobačaja.

Kada se moja prijateljica oporavila, pokušali smo ponovno i posle nekoliko pokušaja smo i uspeli. Rodilo se dete. Nisam bio na porođaju jer je moja prijateljica to želela da obavi sama, bez mene i svoje partnerke.

Osećaj je za mene bio neobičan jer to dete nije plod ljubavi, niti sam živeo sa tom osobom i sa njom proživljavao trudnoću.

Na taj način ne možete biti najsrećniji čovek na svetu, ali moram da priznam da sam se ponosio tim detetom, samim sobom i svojom odlukom, a ponosim se i danas – ističe ovaj muškarac.

Premda zajednicu u kojoj devojčica živi sa svoje dve mame ne smatra svojom porodicom, on je otac koji živi na drugoj adresi, ali ipak otac.

– Posle njenog rođenja počeli smo da razmišljamo kakav bi trebalo da bude odnos između mene i deteta jer je do tada bilo najvažnije da se dete rodi. Došli smo do zaključka da je ipak važno da dete zna ko mu je otac, da to sazna u vreme kad je to njoj potrebno. Mi smo joj to i rekli nakon što je krenula u vrtić i saznala da većina dece ima dva roditelja i da većina živi s oba roditelja, pa je zaključila da njoj neko fali. Tada nas je pitala i tada smo joj to jednostavno rekli. Da, to sam ja, onaj kojeg poznaješ, s kojim se često susrećeš iako ne živi s vama, što je čest slučaj u Sloveniji kao i u Hrvatskoj. Od tada, normalno komuniciramo, družimo se dosta često, idemo zajedno u šetnju, na izlete, na kafu i kolače, godišnje odmore… Prisutan sam na svim važnijim porodičnim događanjima, rođendanima, zajedno slavimo Novu godinu i Božić. Zove me očka. Ja sam joj otac, premda nisam registrovan kao roditelj, jer zakon ne dopušta više od dva roditelja. Majka joj je registrovana kao majka, a njena partnerka kao neko ko je naše dete usvojila – ispričao je otac devojčice.

Izvor: ALO!


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *