Ivan Janković: LGBT+ u 19. veku u Srbiji


Iz autorove nove knjige o prostituciji u Srbiji 19. veka „Kata Nesiba i komentari“, Fabrika knjiga 2017.

Potpunosti radi, ali i iz bojazni da nas ne optuže za neuvažavanje rodne ravnopravnosti i proglase za hude političke nekorektnike, naglašavamo da su, rame uz rame sa seksualnim radnicama, u Srbiji delali i seksualni radnici. Nažalost, u prvoj polovini 19. veka oni su svoju seksualnost krili kao zmija noge, pa su im arhivski tragovi jedva raspoznatljivi, a naši Dobrotvori, Duh Varoši i njegov teča Duh Vremena, nisu hteli da nam o njima opširnije govore, iz urođene im taktičnosti i sramežljivosti. Ipak, Čitateljko, stojimo ti dobri da su Lezbejke, Gejevi, Biseksualne i Transrodne osobe postojali i tada, samo što su bili grubo, do balčaka, diskriminisani na svim poljima, a o organizovanju Parade ponosa u ondašnjem Beogradu nije moglo biti ni govora. I još nešto: mi znamo (i odobravamo) da seks i nasilje ne idu zajedno, ali se u ono vreme ta razlika nije uvek obdržavala, pa će zato u ovom odeljku biti reči i o nekim homoseksualnim silovanjima.

U srpskoj javnosti se o homoseksualnim odnosima govorilo uglavnom u kontekstu turskih zuluma. Ako je verovati pojedinim izvorima, Turci su neprestano vrebali priliku da siluju kakvog srpskog dečaka, u čemu su se naročito isticale tobdžije (doduše, ti zlikovci su silovali i babe). Prema jednom izveštaju još iz 1820. godine: „8. Lani silovali su babu topčije Turci u Vračaru. 9. Paki topčije Turci silovali su lani dijete muško. 10. Pokojnoga Guzonje1 dijete muško i još dvoje dece terzijske terali su topčije da ufate da siluju, koja su jedva oteta pomoću drugih Turaka spahija“.

Ipak, ono što se tražilo dobijalo se češće milom nego silom. Mnogi Turci, naročito ugledniji i imućniji, držali su kao ljubavnike srpske mladiće, tzv. adžuvane ili đojlene, koji su služili za novac. Sâm čestiti vezir držao ih je svu silu, a o njima se starao poseban službenik, koji je bio u istom visokom rangu kao i, recimo, kafedži-baša ili harem-ćehaja. Izdržavanje ove tevabije je padalo na teret budžeta Srbije. Ta budžetska pozicija, koja je različito nazivana: „djeci“, „đojlenima“, „daire djeci“ ili „đojle-egbi“, obično je iznosila deset i više hiljada groša.

(I pazi sad, Čitateljko: Đojlene/adžuvane nipošto ne treba brkati sa adumima ili adumcima, tj. evnusima, mada je i evnuhe u vezirovom haremu plaćao napaćeni srpski narod, samo kroz druge budžetske stavke. Vuk Karadžić reč „adum“ prevodi na latinski sa „expers pudendorum“, što će reći: lišen sramotnih organa, i navodi primere za njenu upotrebu: „Ja mu kažem adumac sam, a on pita koliko dece imam!“ (tako reaguje priglup čovek) i: „Ja kažem adum sam, a on driješi gaće da j*b*“ (a ovako čovek od akcije). Nadahnut vizijom jedne daleke budućnosti u kojoj caruje rodna ravnopravnost i u kojoj mi, Bogu hvala, danas uveliko živimo, Vuk je u drugo izdanje Rječnika uvrstio i reč „adumica“, uz savršeno nejasan nemački prevod: Frauenzimmer ohne vollkommene Geschlechtsteile. Dakle, adžuvani za adžuvane, adumi za adume, a adumice baška.)

Nešto ljut na tadašnjeg beogradskog vezira Husein-pašu, Miloš mu je jednom prebacio da on „ništa drugo ne zna, nego po svu noć piti i igrati se sa svojim adžuvanima“. A u jednom najgnusnijem i najuvredljivijem pismu, Knjaz Miloš i njegovi doglavnici savetuju Vuku Karadžiću da potraži upravo takav posao: „što se tiče plate – prepričava to pismo Vuk – upućuju me, da obrijem brkove, pa da idem u Beograd pašinu sinu u službu umesto nekoga Koste, koji je kod njega bio adžuvan […], dodajući, da ću onde lasno živiti i s malo truda ‘jerbo’, vele, ‘kako vas je Bog osakatio, to vam je svagda jedna noga pregnuta, pregnite i drugu, eto vas četvoronoške’“.

Ukratko, u Beogradu je bilo mladića koji su zarađivali pružajući seksualne usluge. Neka udovica iz Zemuna poslala je 1829. godine svog pomalo raspuštenog sina zetu u Beograd da uči trgovinu i bude pod strožim nadzorom, „ibo je u prizreniju svobodnog i razkošnog života daleko veća strogost tamo [tj. u Beogradu] neželi ovde“. Ali, udovica je ubrzo dočula da „moj neščastni sin Jovan ne samo se s Turcima druži, neželi kod njih danju i noću prebiva i pri sebi mloge novce ima, koje jamačno od mene i zeta […] nije dobio; sledovatelno […] šta da l’ možno je misliti, no da su Turci š njime njihov bezzakoni običaj upotrebili“, pa sada moli gradske vlasti da joj sina u Zemun vrate. Slično Jovanu, Đorđe Lazarević iz Smedereva došao je u Beograd 1842. godine bez pasoša i „po gradu s Turcima skitao i s ovima u sodomsko bludosmešenije na poruganije zakona našeg [tj. pravoslavne vere] upuštao se“.

A kako su stvari stajale s nekomercijalnim homoseksualnim odnosima? Oni su bili kažnjivi. Evo, Mihailo Spasojević i Petko Stojićević, prvi ženjen a drugi bećar, obojica kozari iz Savamale, uhvaćeni su kako bludodjejstvuju. Prvi je kažnjen sa 20 a drugi sa 15 udara štapova po telu i „strogo im je zapoveđeno, da ubuduće tako štogođ ne rade“. Ko je bio spreman da rizikuje telesnu kaznu, odlazio je u javno kupatilo, iako ga je tamo vrebao još jedan rizik. Naime, beogradski fizikus je 1852. godine saznao „da se u kupaonici novootvorenoj u Savamali pri kupanju u ilidži i bludočinstva čine, koja [su] veneričesko zarazitelno oboljenije kod mladih ljudi prouzrokovala [zbog čega] se jošt u većem stepenu i generacija kvari“.

Konsenzualnih homoseksualnih odnosa je, začudo, bilo i na proverbijalno patrijarhalnom selu. Tako je u selu Baroševcu, srez kolubarski, okrug beogradski, u jesen 1833. godine u javnost izbila afera o kojoj se dotle ćutalo. Seljanin Pantelija Vukadinović, oko 35 godina star, neženjen, punih petnaest godina je razvraćao seosku mladež muškoga pola „napuštajući ih na se i plotsko smješenije s njima čineći“. Sve se to u selu znalo, ali se prećutno prihvatalo, jer su mladići, kada se ožene, prekidali odnose s Pantelijom i postajali vredni članovi patrijarhalne seoske zajednice. Ali, preterana revnost nadležnog sreskog kapetana zakomplikovala je stvari i iznela celo selo na rđav glas. Pantelija je uhapšen i sproveden u beogradski aps, gde je začamao puna tri meseca. Saslušani su svi seljani koji su imali posla s Pantelijom – njih trinaestorica, ne računajući dvojicu umrlih i one „mnoge mladiće koji i sada to rade, ali neće da priznaju“. Pokazalo se da je Pantelija godinama bludodjejstvovao s tim momcima, najčešće kod svoje kuće praznikom a na trlu kod stoke radnim danom, kao i da im je poklanjao čarape, podveze i tozluke, hranio ih i pojio. „Momci kazuju da kako se koji oženi oni batale, a on nastane s momčadima neženjenim i [kazuju] da kada započne on da koga momka navuče na sebe on donese vina i rakije pak ta momčad ne mogu se od njega otpustiti dok s njime ne učine“. Pantelija je osuđen na 50 batina i proterivanje iz sela, s tim da mu se imanje rasproda. Po izlasku iz apsa, naselio se u obližnjim Zeokama, pa je avet pantelizma nastavila da kruži kolubarskim srezom, na užas kapetana i kmetova, koji su se neprestano žalili višim vlastima. Na osnovu tih optužbi, Pantelija je hapšen više puta – na primer, 1837. godine, ali je obično puštan zbog nedostatka dokaza. Na kraju, 1838. godine, proteran je u jagodinski okrug, gde mu se zameo trag.

Homofobija nije bila retka i znala je da izazove tragične posledice. Vojnik Živko Savić se više puta žalio pretpostavljenima da su ga Turci amamdžije u amamu zadirkivali, pa i tukli. A 30. juna 1851. godine, već podnarednik Živko je ušao kod dežurnog oficira, stavio na sto krvav bajonet i kazao da je prethodne večeri ubio Turčina. Taj ga je Turčin, kaže, sreo na Kalemegdanu i zahtevao s njim, Živkom, „na sramotni način protivuprirodno i protivuzakono soitije imati“. Živko je ovaj gnusni predlog odbio biranim, viteškim rečima: „Ja sam soldat i ja više čest moju neželi život počitujem, zato okani se ti Turčine mene. To je poiskavanje tvoje kako jestestvenom tako i mom vojenom zakonu protivno, i znaj dobro da ću se ja tebi zbog tih, odani i čestiti karakter jednog vojnika vređajućih izraženija tvojih, osvetiti“. I zaista, posle samo nekoliko sati Živko je našao bestidnika u jednom dorćolskom sokaku i ubio ga. Prema policijskom izveštaju, ubijeni je Hadži Ahmet, sin Bilal-age s Dorćola, oženjen i otac dvoje dece, pošten čovek dobrog vladanja.

U Beogradu je bilo začudo mnogo optužbi za homoseksualna silovanja. Uopšte, optužbama za silovanje, bez obzira na pol aktera, pristupalo se sa velikom dozom skepse. Ondašnja medicinska nauka, za ovu priliku oličena u beogradskom doktoru Karlu Beloniju, smatrala je da silovanje žene, strogo uzev, nije moguće: „budući lekarski dokazano je da najjači muž sam sobom ni najslabiju ženu na to primorati ne može da ona s njime soitije svrši“. Ovo pravilo važilo je, a fortiori, i za muškarce kao žrtve silovanja. Doktor Beloni se nije izjašnjavao o tome da li „najjači muž sam sobom“ može da siluje dete, ali je takvih slučajeva u stvarnosti bilo. Patroldžija Kosta Kuzmanović, uz pomoć nekog Luke Bankovića, silovao je jedanaestogodišnjeg dečaka u zvonari Saborne crkve, gde je inače noćivao. Luka je odsedeo 66 dana u apsu, pa je otpušten privremeno zbog bolesti, a Kosta je odležao više od devet meseci, pa je otpušten sasvim. Izgleda da nikakvu drugu kaznu nisu pretrpeli!

O lezbejkama, Čitateljko, nismo našli bogznašta. Kao što znaš, u ono vreme ženama i njihovim ženskim poslovima nije poklanjano mnogo pažnje. Nešto drukčije bilo je u prvom ženskom zatvoru, osnovanom 1848. godine u Po-žarevcu, u kome su zatvorenice izrađivale barutne fišeke za vojnu industriju. Zapovednik ove ustanove je oštroumno primetio da je „ženski pol pri najmanjoj slobodi i primjernom postupku bez opredeljene granice veoma zaboravan i brzo razkalašen“. Čak i kada je upravnik u blizini, apsenice „često puta sasvim bezbrižno pri poslu larmaju, viču i pevati počnu“, pa nadzornica mora da ih kori: „Radite i ćutite, nemate li vi stida kad naš Gospodin Zapovednik u prvoj sobi nalazi se da tako bezobrazno vičete i nestašne bivate“. Na to one naj-drskije odgovaraju: „E, pak šta će nam naš Gospodin učiniti, valjda će nas kazniti“. Po mišljenju tadašnje medicinske nauke, ovog puta oličene u požarevačkom fizikusu Medoviću, boravak u zatvoru podstiče razvrat, naročito kod i inače „razvratno živivših žena“. Tu niko, pa ni nauka, ne može da pomogne: „Telesno ustručenoj razvratnosti nemoguće je preprečiti put moralnog razdražavanja, koji je svima robijašicama u družestvenom saobraštaju u radilištu kroz uzajamni, starom obnikovnjenju otvetni razgovor otvoren“. Pošto se u svakodnevnim kontaktima zatvorenice međusobno „moralno razdražuju“ treba ih što više razdvajati: u jednoj sobi nikada ne treba da budu zajedno više od njih četiri ili pet. Ipak, nepodobštine su se događale. Robijašica Ljubica kažnjena je „za jedno veliko i gadno bezobrazije“ trodnevnim postom o hlebu i vodi; doduše, ona je i inače bila „u vladanju tajno i javno pakostna, jogunasta, neposlušna i proderzljiva“.

Biseksualne i transrodne osobe nisu ostavile traga u arhivima, ali to ne znači da, ako ih nema u aktima, nisu postojale u stvarnom životu. Naprotiv, Duh Varoši i njegov Teča nas uveravaju da ih je bilo. A ako je o turskoj beogradskoj eliti reč, to znamo i iz drugih izvora – budžet Srbije pokazuje da je č. vezir podjednako trošio i na svoj ženski i na svoj muški harem. Za srpsku elitu, međutim, dokaza nema, a mi ne nameravamo da bilo šta insinuiramo, jer nećemo da svoje besmrtne duše izlažemo pogibelji.

U arhivu smo našli samo jedan dokumentovan slučaj situacionog transvestizma, mada je takvih moralo biti više. Jovana, žena Cvetka Brkića iz okoline Smedereva, odbegla je sa slugom Petrom. U Beogradu su oboje našli zaposlenje – Jovana u muškom odelu kao sluga kod nekog terzije (krojača). U poternici stoji da je Jovana „kose ošišane, fes crven na glavi i crvene jemenije na nogama nosi, tkanicom opasana, u muškim košuljama obučena, jelek šaren i fermen čohan plav na sebi ima“. Iz Beograda su njih dvoje prebegli u Austriju, a tamošnje vlasti su odbile zahtev za njihovu ekstradiciju, pa je malerozni Brkić ostao i bez sluge i bez žene.

Ali je zato građa o nesituacionim, ustvari profesionalnim transseksualcima – ili, kako bi se danas reklo, trandžama – neobično bogata. Naravno, ciljamo na sveprisutne čočeke (turski: köçek), bez kojih u Osmanskom carstvu i njegovim provincijama nije moglo biti pravog kafanskog veselja, a još manje sevdaha – o karasevdahu da i ne govorimo.2 Čočeci su, u ženskim kostimima, izvodili koreografski manje ili više složene, ali razuzdanom erotikom duboko prožete igre u mehanama i kafanama širom carevine i zbog njih su svakodnevno sevali noževi i padale brkate glave sa sve čalmama i turbanima. Bili su to dečaci od 10 do 18 godina, čija je obuka počinjala već u ranom detinjstvu, a obuhvatala je ples i sviranje na tradicionalnim instrumentima. Regrutovani su skoro isključivo iz neosmanskog stanovništva (naročito romskog, jermenskog i grčkog, ali i iz slovenskog, pa i srpskog) i pripadali su esnafu akrobata, gutača vatre, iluzionista i sličnih zabavljača, a ne muzičarskom esnafu.

Putujući čočeci kretali su se u manjim grupama (ćok), koje je predvodio stariji muškarac, „majstor“ (ćok-baša) i koje su u kafanama provincijskih gradova širom Carevine ostajale danima, nedeljama ili mesecima, već prema tome na koliku su i kakvu publiku nailazile. A ta publika je znala da bude strasnija od današnjih navijačkih grupa po stadionima i isto toliko sklona nasilju. Krvavi sukobi kafanskih klupodera za naklonost najpopularnijih čočeka bili su stvar svakodnevna, u toj meri da je 1857. godine sultan Abdulmedžid I zabranio svako javno predstavljanje čočeka, bar u Carigradu. Kao i sve slične zabrane, ni ova, koliko god da je bila mudra, nije bila sasvim delotvorna, pa su se čočeci još dugo uvijali oko svojih ljubitelja, naročito po provincijskim mehanama Anadolije i Balkana. A da su čočeci zaista bili opasni po moral, javni red i bezbednost, svedoči i sledeća grozomorna scena sa igranjem, pevanjem i pucanjem, iz jedne dorćolske kafane.

Čoček i čibukdžija

U zimu 1853. godine, nekako odmah posle pravoslavnog Božića, a na radost lokalnih bekrija svake vere i zakona, u Beograd je prispela grupa osobito zamamnih čočeka. Sa svojim ćok-bašom su se ušančili u Visokoj kafani na Dorćolu, koju je držao jedan ljuti Arnautin, ali su predstavljali i po drugim obližnjim kafanama i mehanama. Namirisani i našminkani, samim svojim prisustvom preobražavali su neugledne dorćolske pajzlove u onaj pravi, „otrovni“ Levant, gde – kako kaže Andrić – „kafa, alkohol, duvan i čulnost nižih oblika stvaraju zaseban svet spore misli, mutnog osećanja i nemirna ali nepokretna duha“. Bilo ih je trojica, a zvezda im je bio šesnaestogodišnji Đorđe Stefanović, iz Leskovca u Turskoj, o čijoj lepoti i veštinama su se ispredale i po varoši šapatom prenosile čitave bajke. Upravo taj Đorđe je tragični junak ove dorćolske drame.

Nekako u isto vreme, u Beogradu se zatekao i jedan čudan svat, toliko čudan da naša skromna, bakelitna tastatura ( S520) nije u stanju da ga pravo opiše, pa ćemo opet da pozajmimo nalivpero Ive Andrića. Među gostima u višegradskom hanu u kome je na svom Putu zanoćio Alija Đerzelez, bio je, piše Andrić, i „jedan perverzan individuum koji se kazuje hodža iz Bihaća, a uistinu čini se da putuje svijetom kud ga vode mutni i strašni nagoni“. E, ovaj što mi ne umemo da ga opišemo bio je baš takav, samo što se nije kazivao hodža iz Bihaća nego se predstavljao kao „ćehaja čibukčija iz Kabataša u Anatoliji“. („Ćehaja čibukčija“ znači da je, navodno, bio starešina esnafa, tj. udruženja zanatlija – proizvođača čibuka i druge pušačke opreme u toj danas zabitoj kasabi, koja ima samo 9.211 stanovnika i u kojoj, kažu zlobnici, turista nema ni za lek, vuk poštu nosi a lisica podne zvoni. Za tamošnje čibuke, ako se uopšte još proizvode, ne znamo kakvi su.) Ovaj naš individuum se zvao Jusuf Ismail i u svom veku voleo je mnoštvo čočeka, strašću koja nikada nije dugo trajala, ali nije trpela ni najmanjeg protivljenja. Zamišljamo da je, fizički, bio jak, težak i vrlo podbuo. A znamo da je, kao što će se videti, bio vičan oružju.

Treći protagonist dorćolske tragedije o kojoj izveštavamo bio je kafedžija Visoke kafane, ljuti Arnautin kome ne znamo ime, ali čije dve ružne osobine znamo zasigurno: izjedale su ga zavist i ljubomora. A izgleda da je imao i treću falinku: kukavičluk. Iz urođenog mu kukavičluka, kavgu nikada nije zametao sâm nego uvek u društvu svojih zakletih drugara Arnauta, po mogućstvu još ljućih od njega i uvek što brojnijih. (Uopšte, u ondašnjem Beogradu Albanci su se čvrsto držali jedni drugih, a nisu bili omiljeni ni među Srbima ni među Turcima, koji su ih smatrali divljim, tribalnim elementom.)

Zamajac je tragediji dala, kao u tolikim pozorišnim komadima, ljubomora – u ovom slučaju, ljuta arnautska, začinjena zavišću. Tajanstveni pridošlica iz Anatolije imao je veliko iskustvo s terevenkama i čočecima, ali i uvek punu kesu, a bio je široke ruke. Zato se i nije čuditi što se je, prema policijskom izveštaju: „Đorđe Stefanović ćoček svagda pri veselju i igranju oko pomenutog Jusufa čibukčije vrzo, kod njega sjedio i na njegov čibuk pušio“. (A možemo si misliti koliki je i kakav bio čibuk jednog majstora-čibukdžije!) To se, međutim, kafedžiji nije nimalo dopalo, pogotovo što su se vrzenje, sedenje i pušenje ponavljali prilikom svakog „višekratnog veselja, svirke i igre, kako u njegovoj tako i u drugoj obližnjoj kafani“. I u kafedžiju uđe zavist i uđe ljubomora i stanu ga gristi. Osećao se kao onaj parcov U špajzu – da, Čitateljko, onaj Radovićev, što je jeo sira bez obzira, pa u njega, parcova, dođe bolest i počme njega deranžirat, i deranžirat, svakog dana deranžirat. Sasvim tako je i Arnautinu bilo u njegov stomak: kao da ima jedno stvrdlo i misli da će umreti odma. Eto šta zelenooko čudovište zna da učini od čoveka!

U tom stanju pomućene svesti, kafedžija nije umeo da smisli ništa bolje nego da „podgovori još nekolicinu Arnauta, te počnu pretiti [čočeku Đorđu] da će ga najposle, ako se čibukčije ne otrese, ubiti“. Te pretnje su se, čitamo u policijskom izveštaju, više puta ponavljale, no – na sreću – „bez da je pomenuti Arnautin kafedžija sa svojim družstvom što protivu njega – ćočeka – a tako i protiv čibukčije Jusufa preduzimao“. Prazne pretnje – možda si pomislila, Čitateljko, znajući Arnautinovu kukavičku prirodu, o kojoj smo se mi, u trenutku koautorske neopreznosti, prerano izlanuli. Ali, krčag ide na vodu dok se ne razbije. U akutnim napadima ljubomore ljudi čine i ono što inače nikad ne bi ni mogli ni smeli da pomisle.

Tog kobnog tridesetog januara 1853. godine po julijanskom kalendaru (iliti devetog dana meseca Rabi’ al-Tani godine 1269. po Hidžri), galantni čibukčija Jusuf povede Đorđa, još jednog čočeka i njihovog majstora u amam. Bio je petak, molitveni dan (klanja se džuma-namaz), ali su Jusufa njegovi mutni i strašni nagoni vrlo retko vodili u džamiju, a vrlo često mimo nje, na mesta gde ljudi, kad padaju na kolena i savijaju se u pasu, po pravilu to ne čine molitve radi. Obavešten o ovoj ekskurziji u amam, kafedžija je odmah krenuo u akciju. On „uzme onog trećeg ćočeka sa ostalim družstvom i odvede ih takođe u isti amam, s namerom onog često rečenog čibukčiju ubiti“. A za svaku sigurnost, jednog svog pajtaša, ovejanog ukoljicu, postavi u zasedu kod obližnje kasapnice kao snajperistu avant la lettre, sa zadatkom da puca u Jusufa, ako ovaj nekim čudom iz amama izađe živ.

Policijski izveštaj suvo kaže da se Arnautinu kafedžiji „nekako nije tamo [tj. u amamu] prilika dala“. Naravno, od jednog policajca i ne treba očekivati da ulazi u kovitlac osećanjâ – mȁ kakvih osećanjâ: strasti – koje su razdirale kafedžijinu dušu dok je, obavijen isparenjima iz memljivog bazena s vrelom vodom, na nišanu držao golog, mlohavog i dlakavog čibukčiju. Pa i mi jedva naslućujemo tu ispolinsku borbu želje, mržnje i straha, zbog koje je kafedžiji zadrhtala ruka i zbog koje planirani amamski atentat nije uspeo.

Još uvek u blaženom neznanju, nesvestan opasnosti koje mu groze, Jusuf čibukčija je sa svojom svitom izašao iz amama ne samo živ nego i vrlo raspoložen, pogotovo što su mu se po glavi još vrzle sablažnjive slike čočeka Đorđa kako se saginje da sa klizavog poda dohvati safun. Ali ne lezi, vraže! Tek što su okupani kročili na snegom zavejani dorćolski sokak i, još pušeći se od amam-topline, po suvomrazici krenuli nazad u kafanu uskom, tog jutra probijenom prtinom, onaj takoreći snajperista, prikriven iza jednog smeta ispred kasapnice na drugoj strani sokaka, podigne svoju šocu i stavi prst na oroz, u čvrstoj nameri da Jusufove konce smrsi jednom za svagda. Ali, kasapin i neke njegove mušterije blagovremeno opaze Arnautinove pripremne radnje, hitro priskoče, skleptaju ga i sklone u kasapnicu.

I tako Jusuf dva puta u jednom danu izbegne izvesnu smrt, što valja pripisati ne toliko milosti koliko trenutnoj rasejanosti Svemogućeg. Izgleda da je Alah dželešanuhu smetnuo s uma da tog petka Jusuf nije klanjao u džamiji nego u amamu, a takav „namaz“, to zna svaki i najmanji imam, nema bogznakakvu prođu nego, naprotiv, često bude kontraproduktivan. Ipak, Božja je pravda katkad spora ali uvek dostižna i ko ne plati na mostu platiće na ćupriji, pa će jamačno tako biti i sa razbludnim čibukčijom (a, nadamo se, i sa njegovim kukavnim arnautskim antagonistom).

Kada se i drugi atentator džilitnuo ne pogodivši cilj, tu se već i Jusuf avizao i razabrao, što kažu: puklo mu pred očima. Ili, što kaže policaj u svom izveštaju: „budući je i drugog Arnautina, koji je takođe pomenutog čibukčiju u putu k kafani ubiti nameravao, ova namera tim osujećena bila što su ga neki uvatili i u kasapnicu odvukli, prođe čibukčija donekle u miru, i počem je video da mu Arnauti o glavi rade, odvoji se, ode u svoj kvartir, oruža se i dođe u istu kafanu gde su ćočeci sjedeli“.

Tu, u Visokoj kafani, odigrana je i završna scena ovog dorćolskog igrokaza. Težak i teško naoružan, sa dve kratke puške i jataganom za pojasom, namrgođeni Jusuf Ismail nahrupi na sniska kafanska vrata, gde ga dočeka muk prestravljenih čočeka, šćućurenih u uglu uz skute svog, podjednako prestravljenog, ćok-baše. Mada su svi bili sveže okupani, od njih je bio kiselkast vonj egzistencijalnog straha, a možda i nečeg materijalnijeg. Od kafedžije Arnautina i njegovog društva nije bilo ni traga – njih je zadržala turska policijska patrola zbog incidenta kod amama, a ni inače ne bi smeli da prismrde Jusufu. Pustom kafanom su se motali samo smeteni čiraci, koji poleteše da usluže strašnoga gosta. A Jusuf Ismail sede na svoje stalno mesto pored mangala i, još pre nego što mu prinesoše rakiju i pre nego što će se mašiti svog legendarnog čibuka, naredi čočeku Đorđu da pristupi. S obzirom na osvedočenu ograničenost naše tastature kada treba opisivati složene događaje i emocije, možda je bolje da samo citiramo suvu prozu policijskog raporta, dajući faktima prednost nad fikcijom:

„I čim je [Jusuf] seo pozove Đorđa ćočeka da k njemu dođe, a Đorđe mu odgovori da ne sme. Na pitanje pak njegovo zašto ne sme, odgovori mu Đorđe da mu kafedžija preti da će ga ubiti ako k njemu – Jusufu – pristupi. Na ovo Jusuf videći da se ćoček njega otresa, razjaren smetnjom, potegne malu pušku iza pojasa i opali na Đorđa, rani ga smrtno, no videći da ga nije na mesto ubiti mogao, potegne i drugom. Kad je već stvar svoju ovako uradio Jusuf, ostavi puške i poviče „Kamo straža, neka čine od mene što mu drago“.“

Eto tako je, razjaren smetnjom, Jusuf Ismail uradio svoju stvar (a za čočekovu stvar – koj’ te pita!).

Za tili čas se kafana napunila. Zatekao se u gomili i jedan džerak (turski hirurg), koji je iz grudi ranjenog čočeka izvadio „sindžirli kuršum“ i u ranu mu stavio „neki fitilj“. Sindžirli kuršumi ili, kako su ih još zvali, sindžirlije bili su smrtonosniji od običnih, jer su se sastojali od dva ili više ujedno povezanih puščanih zrna („E je pustu pušku prepunio, / Dva kuršuma i dve sindžirlije“). Ovaj, izvađen iz Đorđevih grudi, sačuvan je i priložen izveštaju srpskog beogradskog policaja. Srpska policija se postarala i za ranjenog Đorđa – on je prenet u špitalj, „gde je potom 31ga uveče po priloženom lekarskom svideteljstvu umro“. A u tom lekarskom svedočanstvu, pisanom rukom gradskog fizikusa dr. Anđelkovića, stoji: „Očevidno je da je ovaj kuršumom iz pištolja ubijen. Kuršum onaj koji je kroz prsi proletio, belu džigericu na desnoj strani i crnu džigericu morao je probušiti, te veliko i smrtno unutarnje krvarenje prouzrokovati“.

Tako je skončao čoček Đorđe. A čibukčija Jusuf Ismail? Njega su vojvodinci (turska patrola) na licu mesta vezali i oterali u grad, a šta je s njim u tvrđavi posle bilo zauvek je skriveno od hrišćanskih očiju, pa i od nematerijalnih očiju Duha varoši. Možda je po vezirovom naređenju zadavljen u vojvodinoj sobi, kao što se svojevremeno dogodilo anonimnom sejmeninu („jedno Arnautče sejmenče Ture“) koji je skrivio krvoproliće na Saka-česmi 1834. godine.

Možda je, kažemo, slična sudbina stigla i čibukčiju Jusufa, ali pre će biti da je slučaj zataškan jer je njegova žrtva, mada hrišćanin, bio jedan običan, mali čoček, za kojim niko u srpskoj zajednici ne bi zažalio, a kamo li za njega tražio pravdu. Verovatnije je, dakle, da je Jusuf samo prognan u rodni Kabataš i tamo se vratio svojim čibucima i svom haremluku. A kafedžija Arnautin sigurno nije gonjen zbog amamske afere nego je još dugo i berićetno vodio svoju jazbinu na Dorćolu i u nju dovodio sve nove i nove čočeke, ali i po koju čengiju, koliko da upotpuni asortiman.

A ako je tako bilo, onda su moralno odurni antiheroji ove priče – kafedžija i čibukčija – prošli manje-više nekažnjeno, a ceh je platio, i to životom, beznačajni i društveno stigmatizovani mali čoček-trandža. I onda se ti, Oštroumna Čitateljko, s pravom pitaš zašto smo mi onako gromopucatelno najavljivali kaznu Božju za zlikovce i bulaznili o sporoj ali dostižnoj Božjoj pravdi? E, nismo bulaznili. Božja pravda se vrši na onome svetu i po njoj će mali Đorđe jamačno zauzeti svoje zasluženo mesto u raju, „o desnuju“ (a možda će čak biti unapređen u anđelka), dok čibukčija i kafedžija nikada neće videti dženet ni uživati u društvu hurija (doduše, kakvi su bili, oni zbog ovog drugog ne bi mnogo patili). A dok smo u ovoj Dolini suza, za nas važi samo ljudska pravda, koja je kao švajcarski sir – rupa do rupe. Kako jednom reče Borislav Pekić, na ovome svetu pravdu možemo da izvojujemo samo ako ispunimo tri uslova: da smo zbilja u pravu, da nam se to prizna i da imamo mnogo novaca. Čočeci i trandže skoro nikada ne ispune sva tri.

Tako stvari stoje odvajkada i tako će stajati vo vjeki. Dokaz? Tačno 150 godina posle Đorđeve smrti, u Beogradu je ubijen jedan drugi transseksualac – Vjeran Miladinović – Merlinka, junak Žilnikovog filma Dupe od mramora. Merlinka za života nije videla mnogo pravde. Njen ubica nikada nije kažnjen. Danas je zovu „trans legendom Balkana“, a na uglu Gavrila Principa i Zagrebačke stoji ružičasta tabla sa natpisom: „Merlinkina ulica“. Posthumna slava žrtava kakve su bile Đorđe i Merlinka je, možda, posredan dokaz da su one ipak zadobile nebesku pravdu kad im je već zemaljska bila uskraćena.

Iz  nove knjige Ivana Jankovića o prostituciji u Srbiji 19. veka „Kata Nesiba i komentari“, Fabrika knjiga 2017.

  • „Pokojni Guzonja“ je Đorđe Milovanović, ustanički junak koji se pominje u narodnoj pesmi „Početak bune protiv dahija“, kad ono Fočić Mehmed-aga preti: „Dok pogubim Đorđija Guzonju / I njegova brata Arsenija / Iz lijepog sela Željeznika / Koj’ Topčider može zatvoriti“.
  • S vremenom je naziv „čoček“ počeo da se koristi i za ženske kafanske igračice, iako su se one prvobitno zvale čengijama („uvija se kao čengija“; „gore joj oči kao u čengije“) a potom čočekinjama; danas, na srpskom jeziku reč „čoček“ uglavnom označava vrstu orijentalnog plesa i muzike i uglavnom je lišena seksualnih konotacija.

Izvor: Peščanik

 


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *