Intervju: Filmska opera o HIV aktivizmu

Francuski film „120 otkucaja u minuti“, koji će biti prikazan na Merlinka festivalu 9. decembra, je dirljiva istorijska drama zasnovana na ličnim iskustvima scenariste i režisera, Robina Campilloa, sa grupom aktivista ACT UP (AIDS Coalition To Unleash Power) u Parizu devedesetih godina. Dramatična upotreba jezika i slika, i teatralne političke akcije ACT UP-a, poput pokrivanja obeliska u Parizu ogromnim roze kondomom 1993, bilo je ono što ih je karakterisalo u kvir pokretu. „120 otkucaja u minuti“, koji je osvojio Gran pri na Kanskom filmskom festivalu prikazuje svakodnevna delanja grupe. Film je sačinjen od sastanaka ispunjenih suprotstavljenih ideja, pucanja prstiju i neprijateljskog siktanja, a takođe su prikazane akcije i stradanja nekih članova i, između svega toga, rejvovi puni ekstaze i razuzdani seks. Centralna radnja ipak pripada romansi između dvojice momaka: Nejtana (Arnaud Valois), HIV negativan, i prgavog Šona (Nahuel Pérez Biscayart), HIV pozitivan. Razgovarali smo sa režiserom, kao i sa dvojicom zvezdi, o njihovim životima, devedesetim i dubokom utisku koji je ostavio ovaj muzikalni film.

Arno, skoro sam pročitala da se povlačiš iz glume. Zašto?

Arnaud Valois: Bio sam pomalo razočaran svojim prvim iskustvima sa bioskopom. Bio sam u poslu 3-4 godine, gde sam čekao telefonski poziv za nešto veliko obavljajući sitne uloge. Onda, sa 25 godina, rekao sam sebi: „U redu. Ovo ne ide, pa hajde da probam nešto drugo“. Otišao sam na Tajland i naučio thai masažu u Bangkoku za 3 meseca. Vratio sam se u Pariz sa diplomom za znanje thai masaže i započeo biznis u pariskom studiju. U isto vreme me je Robinova agentkinja za audicije pozvala i pitala da li još uvek glumim, na šta sam odgovorio da ne. Zatim me je pitala da odem na audiciju za film koji ona priprema, što sam odbio.

Zaista?

 Arnaud Valois: Da. To je za mene bilo gotovo. Ali onda mi je ona objasnila o čemu se radi na projektu i koja se tematika pokriva. Rekao sam: „Hajde da probam“.

Dakle, ovaj projekat te je vratio u glumačke vode.

 Valois: Da, da.

Nahuel, ti si iz Argentine. Savladao si francuski pre 6-7 godina?

 Nahuel Pérez Biscayart: Naučio sam francuski pre 6 godina.

To je neverovatno.

 Biscayart: Pa, dobio sam ulogu u francuskom filmu, za koji je režiser tražio glumca koji bi mogao da govori dijalektom smišljenim posebno za film. Moj akcenat je bio savršen za to, baš zato što je bio očajan – zvučao sam kao poludivlji dečak iz šume. Nisam znao ni reč francuskog. Odlučio sam da ostanem u Parizu na 3 meseca za premijeru filma i pohađao sam časove svakog dana, 8 sati dnevno. Onda se ispostavilo da sam počeo da glumim u Francuskoj. Ali ne odmah! Posle toga sam snimao filmove u Italiji, Španiji, Nemačkoj… Drugi jezici, druga mesta.

Da li si takođe glumio na italijanskom i nemačkom?

 Biscayart: Da. Pomalo sam lud. Jednostavno sam shvatio da mogu da naučim jezik i glumim na njemu.

 Valois: Znaš, to je kao muzika. Kao melodija. Pomalo je drugačije pričati i glumiti.

 Biscayart: Samo pogledaj moje scenarije. Izgledaju kao partiture.

Robine, to je u vezi sa nečim što sam tebe htela da pitam. Film je očigledno ljubavna priča, ali me je podsetio i na mjuzikal. Ne samo dugi snimci Pariza iz ptičje perspektive, već i scene sa sastanaka ACT UP-a.

 Robin Campillo: Da, mislim da sa sam stvarno inspirisan operom. I prva muzika koju sam želeo da čujem bila je muzika glasova. Trudio sam se da pronađem ljude sa vrlo drugačijim glasovima i načinima govora. Tako je mnogo raznovrsnije. Volim da unajmljujem strane glumce. On kaže da ne zna francuski, ali ga savršeno govori.

 Biscayart: Ja sam dobar lažov, zapravo.

 Campillo: On laže o svom francuskom. To je pomalo blesavo, zar ne? No, opera mi se dopada jer su svi ti glasovi ujedinjeni, kao jedno telo. Za ovakav film to je bilo vrlo važno. Za mene je to poput napolitanske opere, sa svim onim malim ulogama, kao „Monteverdi“. Ne pričam mnogo o tome, ali to je realnost. Film je veoma muzikalan. U operi, kao što je barokna opera, imate neku vrstu baleta na sredini, što predstavljaju scene u klubu. Sve je isečeno na komadiće: Imate arije, onda recitale. Imate sve one velike scene, a kad se one suze na bolničku sobu, to izgleda kao duet. Volim ovu promenu perspektive.

Možda kao i u operi, imate duet, ovu ljubavnu priču, ali od početka znate da je ona tragična.

Campillo: Ne bih rekao da je to ljubavna priča, to je preveliko za mene. Samo priča. Avantura. Zato što se sve odvilo prebrzo: par je bio zajedno oko 6 meseci, najviše godinu dana. Onda se jedan razboleo, a drugi je imao obavezu da ostane sa njim. Možete reći da je to ljubav, ali nemate vremena da je razmotrite. Šonu treba Nejtan isključio zbog bolesti. Pošto Nejtan nije bio od pomoći svom prvom dečku, sada pokušava da stvari dovede u red, da bude bolji. Zbog toga je vrlo interesantno zapitati se – šta je par?

Dakle, to nije nikakva ljubavna priča – oni su samo bili potrebni jedan drugome.

Campillo: Naravno, ali mislim da su ljubavne priče uvek takve. Znaš, s nekim smo iz razloga koji nisu samo ljubav. To nije nečisto ili nešto loše. To je život. Trebaju ti ljudi.

Želeo sam da kažem i da je veoma zanimljivo imati različite vrste glume. Za mene je Nahuel kao barokni glumac. A veoma je teško naći dobre barokne glumce. S druge strane, Arno je mnogo više u sadašnjem trenutku. Kontrast između njih je bio veoma važan. Treba da se razmišlja o ovakvim stvarima, ali ne previše. Na primer u sceni gde su u bolnici i imaju seks. U scenariju je bilo mnogo grublje. Ali onda shvatiš da je to nemoguće. Šon je umoran pa se Nejtan kontroliše. Milovanje je izgledalo kao da ga Nejtan medicinski neguje.

Kao maser.

Campillo: Da. Scena je postala mnogo zanimljivija od one koju sam ja zamislio.

Biscayart: Važno je imati kalup. Jednom kada je to sastavljeno, možeš da se igraš ostalim elementima. Možeš da im daješ više ili manje hrane. Stimulišeš ih ili im tražiš stvari. Ali ako imaš prave uloge za igru, rezultat ne može biti neprirodan.

Kada kažeš „više ili manje hrane“, podrazumevaš… gorivo?

Campillo: Ne, inspiraciju. Gorivo, gorivo, gorivo.

Valois: (smeje se) Za tebe je bilo manje hrane!

Biscayart: (smeje se) Možda govorim o hrani zbog posebnog odnosa koji smo imali tokom snimanja filma.

Kako si istrpeo ogroman gubitak težine zbog uloge u filmu?

Biscayart:  Bilo je teško. Bilo je teško jer smo u isto vreme i snimali. Nije kao u Poslovnom klubu Dalas, gde je Matthew McConaughey imao 6 meseci da smrša. Ovde je bilo ovako: odsad pa do kraja snimanja moraš da mršaviš. Bio sam slab. Dešavalo se da se probudim i da mogu samo da puzim.

Valois: A ponekad kao da si bio na drogama. Bilo je stvarno napeto.

Biscayart: Da, stvarno.

Maničan?

Biscayart: Hmm, pa da. Posle nekoliko dana je bilo baš čudno. Nisi gladan, telo pokušava da unese kalorije samo iz vazduha. Javlja se čudna stvar, adrenalin. Imaš energiju.

O, kao kad postiš. Pomalo je mistično.

Biscayart: Upravo tako. Ali osećaj ne traje dugo jer snimaš 12 sati dnevno. Da sam samo meditirao po ceo dan, bilo bi super! Ali kada moraš da igraš 12 sati, u noćnom klubu, tokom dana…!

Ovo se odvija 1992. godine, u periodu čija se moda i muzika vraćaju na velika vrata

Biscayart: Kada smo upoznali Ariela, mladića koji glumi momka koji umire prvi, bio je kao iz devedesetih!

Razgovarala: Mirijam Bejl

Film „120 otkucaja u minuti“ biće prikazan u okviru devetog Merlinka festivala 9. decembra u 21:00 u Velikoj sali Doma omladine Beograda i nakon projekcije biće organizovan razgovor sa režiserom Robinom Campillom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.