Gost Merlinka festivala – Patric Chiha: Braća noći

U subotu, more about 10. decembra u 19 ?asova u okviru osmog Merlinka festivala bi?e prikazan austrijski dokumentarac „Bra?a no?i“ u režiji Patrica Chihe. Film je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a dobio je nagradu za najbolji dokumentarni film na Me?unarodnom filmskom festivalu u Kuritibi – Brazil.

bracanoci2016-11Film prati grupu mladih bugarskih Roma koji su došli u Austriju tragaju?i za slobodom i brzim novcem. Oni prodaju svoja tela kao da je to sve što imaju i novac šalju svojim ženama i porodicama u Bugarsku.

Reditelj Patric Chiha predstavi?e film na Merlinka festivalu i odgovarati na pitanja publike nakon projekcije. On je ro?en u Austriji 1975. godine, a trenutno živi u Parizu. Prvi kratki film snimio je 2001. godine, a njegov prvi igrani film „Domaine“ iz 2009. godine premijerno je prikazan na Biennalu u Veneciji. Najve?i uspeh doživeo je s filmom „Boys Like Us“ koji je imao i bioskopsku distribuciju.

Mladi?i koji su glavna tema filma „Bra?a no?i“ su heteroseksualci, mnogi od njih su oženjeni, ali zara?uju bavljenjem prostitucijom u Be?u. Ovde se o toj temi retko pri?a i pretpostavljam da o tome ne razgovaraju sa svojom porodicom u Bugarskoj. Kako si pristupio toj tabu zoni?

201609683_2_img_fix_700x700Naišao sam na njih tokom istraživanja za jedan drugi film na temu homoseksualnosti i imigracije. Jedne ve?eri sam se našao u jednom baru za žigole u Be?u, oni su svi bili tu i proveo sam celo ve?e sa njima. Veoma brzo su razumeli da ja nisam ni mušterija niti žigolo – bio sam previše mlad za prvo, a previše star za ovo drugo. Odmah su mi se svideli, ali u kinematografskom smislu. Dugo u filmovima nisam video takva tela, vragolast na?in na koji se kre?u, igraju, poziraju, tumaraju, i konstantno pri?aju jedni sa drugima. Podse?aju me na prelepe i nepredvidive likove u filmovima Fasbindera, Kopole i Pazolinija. Za mene, težnja da se snimi film je bazirana na ljudima. Želeo sam da snimim te ljude. Zanimalo ih je šta ja to radim, ali prošlo je vreme dok nisu razumeli šta je meni u stvari bilo bitno. Kada su videli da ih ja poštujem, postepeno su po?eli da mi veruju. Sa njima sam proveo godinu dana. ?esto smo izlazili zajedno, da bismo se upoznali i da bismo stvorili jednu atmosferu poverenja, i kako bih mogao da im ukažem šta ta?no želim da radim sa njima. Stavljam akcenat na to „sa njima“. Nisam želeo da napravim film o njima, hteo sam da to bude sa njima.

Koliko je velika njihova zajednica u Be?u? Kako bi to opisao?

aufm02_zoomPostojala su dva bara (no?na kluba) u Be?u u kojima su se ovi ljudi sastajali. Jedan su zatvorili, ubrzo nakon po?etka našeg snimanja, tako da je ostao samo jedan koji je svake ve?eri bio pun. Tamo sam upoznao prvo Rumune, hteo sam da napravim film sa njima, ali su oni postepeno nestali. Tako je to u ovoj zajednici. Meni nije bilo lako da napravim film sa ljudima koji nisu želeli da me ?ekaju, kojima nisam bio potreban i koji su nestajali.

Rumuni su se stalno žalili na Bugare, posebno Rome iz Bugarske, zato što su se zbog njih cene smanjivale. Na kraju su ostali samo Bugari. To je jedna brutalna zajednica, sa grupama nalik na prave bande. Oni su prijatelji, bra?a ili ro?aci, i bilo ih je previše za posao koji se nudio. Kada su novi i mladi, mogu imati dosta uspeha, ali on veoma brzo nestane.

Iskoristio si re? „brutalne“ kada si opisivao te bande. To je aspekt koji se odmah dovodi u vezu sa njima, ali mislim da se ni na jedan na?in to nije odrazilo u filmu.

maxresdefault1To je dobar komentar. Ja sam tako?e primetio, kada sam po?eo da ure?ujem film, da nedostaje taj ose?aj opasnosti koji sam iskusio kada sam prvi put izašao sam njima. Brutalnost nestaje istog trenutka kad po?neš da snimaš. „Brutalnost“ je jaka re?, možda je bolje re?i da su mi preneli ose?aj straha. Bio sam fasciniran njima, a u isto vreme su me plašili, ali na kraju krajeva, ove dve stvari ?esto idu zajedno. Ali nisam hteo da ponovo stvorim taj strah kada sam po?eo sa snimanjem, to ne bi bilo fer prema njima. Shvatio sam tokom procesa snimanja da sam u stvari pravio film o deci. Njihova brutalnost u stvarnom životu je jednim delom gluma. Bilo mi je bitno da prikažem ljude i šta cenim, i zašto su mi interesantni. Kada po?neš sa snimanjem postoji prijateljstvo i me?usobno poverenje. Posle godinu dana zajedni?ke saradnje, postali smo kao bra?a.

Tvoji poslednji filmovi pripadaju kategoriji fikcije. Da li si ovde naišao na pitanje da li da pri?eš temi na skroz fiktivan ili na dokumentarni na?in? Kako si razvio ovu hibridnu formu?

Uvek sam bio siguran da ?e ovo biti dokumentarac, ali sam u isto vreme bio siguran da postoji granica izme?u dokumentarca i igranog filma. Ta?na pozicija ove granice ostaje misterija. Istog trenutka kada se kamera uklju?i, sve postaje izvešta?eno. Film je jedna vešta?ka forma. Bra?a Darden tako?e prave vešta?ke filmove. Kada sam to shvatio, ose?ao sam se dosta slobodnije u svom poslu. Ta izvešta?enost je moj put ka realnosti, ljudima i njihovim ose?anjima. Tako?e je bitna ?injenica da su barovi u kojima oni rade veoma sli?ni onim barovima iz Fasbinderovog filma „Kerel“: crveno svetlo, ki? lampe, teatralna atmosfera, bugarska muzika sa turskom aromom. Ti barovi su tako izvan svog vremena: otrcani, a u isto vreme glamurozni. Kao da ste u odeljku za filmske kostime ili na pozorišnoj sceni. Momci u kožnim jaknama, sa gelom u kosi, pri?aju kao Marlon Brando ili muškarci iz Pazolinijevih filmova. Realnost tako?e može biti teatralna. Ovi momci uglavnom žive no?u, a no? je svet vešta?ke svetlosti i iluzije. Postavljaju se pitanja kao što su: „Ko smo mi?“, „Koji igru igramo?“, „Koje uloge poprimamo?“.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.