Diskriminacija LGBT+ osoba počinje već u krugu porodice

Iako su nam problemi s kojima se suočavaju u javnosti i diskriminacije raznih vrsta najvidljivije i najčešće prve asocijacije na LGBT+ zajednicu, emotivno najteža diskriminacija događa se zapravo u krugu njihovih porodica.

„Ja, Jelica Živković, izjavljujem da se ni po koju cenu neću odreći svoje ćerke, samo zato što je odlučila da ne krije svoj život sa onom koju voli“. Tako je glasio oglas lične prirode objavljen tokom proteklog leta u listu Danas, koji je izazvao veliku pažnju javnosti, ali i ostalih medija u zemlji i regionu.

Oglasi slične prirode posle toga bili su objavljeni u još nekoliko listova, a na kraju se ispostavilo da je reč o kampanji organizacje „Da se zna“ koja je imala za cilj da se kroz neku vrstu folklora koji je nama svojstven skrene pažnja na probleme LGBT+ osoba, a najpre na pitanje (ne)odricanja od strane porodice.

„Želeli smo da svedemo priču na konkretne ljude, konkretna lica, konkretne hrabre mame i tate koje će svojim imenom i prezimenom stati javno na stranu svoje dece. Podigli smo ’prašinu‘ u javnosti, imali priliku da, zajedno sa agencijom McCann koja je celu kampanju sa nama osmislila, širokom auditorijumu predstavimo ponosne mame i tate, i na kraju krajeva – jedna mama je postala i aktivistkinja i održala neverovatan govor na ovogodišnjem Prajdu“, ističe Stefan Šparavalo iz organizacije „Da se zna“.

On ocenjuje, budući da je Srbija i dalje pretežno homofobično društvo, da diskriminacije unutar porodice ima i te kako, a da je posebno izazovno otkriti je jer je nevidljiva.

„Odnosno, nije veliki broj LGBT+ osoba koje bi prijavile nasilje ili diskriminaciju nekoj nadležnoj instituciji. Problem je mnogo kompleksan, a veliku igru tu igra i ekonomska zavisnost dece od roditelja. Podsetimo se, prva presuda za zločin iz mržnje u Srbiji je donesena u slučaju porodičnog nasilja“, navodi Špravalo.

Seksualna orijentacija povod za nasilje čak i u porodici

Slučaj dugogodišnjeg nasilja u porodici koje je uzrokovano priznanjem sina članovima porodice da je homoseksualac, koji pominje Špravalo, dobio je sudski epilog pet godina posle pokretanja sudskog postupka.

I.S. je bio žrtva višegodišnjeg psihičkog i fizičkog nasilja od strane oca, kao i njegova majka, koja je stala u odbranu sina. Kako se navodi u izveštaju Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM, konstantno psihičko nasilje, pretnje i ucene bili su praćeni čestim aktima fizičkog nasilja, posebno u situacijama koje bi bile dodatni okidač za okrivljenog, kao kada oštećeni dovede partnera, čak i druga u stan.

„Posle obraćanja pravnom timu YUCOM-a, odlučeno je da treba pokrenuti paralelno parnični i krivični postupak radi zaštite od nasilja u porodici. Parnični postupak okončan je pravnosnažnom presudom za manje od dve godine. Između ostalog, odlukom je naloženo iseljenje oca iz zajedničkog stana, kao i zabrana daljeg vršenja nasilja i uznemiravanja tužilaca. Sav materijal prikupljan tokom ovog postupka dostavljan je sukcesivno i postupajućem tužiocu, što je bilo veoma značajno, budući da je obavljenim veštačenjem utvrđeno nesporno da profili I.S. i njegove majke odgovaraju profilima žrtava nasilja, dok s druge strane, profil okrivljenog odgovara autentičnom profilu nasilnika“, navodi se u izveštaju YUCOM-a.

Tužilaštvo je u ovom slučaju na kraju prihvatilo argument punomoćnice oštećenih da je motiv za izvršenje ovog krivičnog dela upravo „otkrivanje” seksualne orijentacije sina, te da je važno da se u optužni akt uključi član 54a Krivičnog zakonika, kojim je sankcionisan zločin iz mržnje. Dodatni argument za primenu ove otežavajuće okolnosti, kako se navodi, bila je i sama odbrana okrivljenog, koji je smatrao da je homoseksualna orijentacija sina opravdanje za nasilje nad njim i da će i institucije zauzeti isti stav, odnosno opravdati njegovu legitimnu borbu protiv sinove „bolesti”.

„Živeo je u čvrstom uverenju da se njegova homoseksualnost može ispraviti lečenjem, na kojem je godinama insistirao, a odbijanje sina da se povinuje lečenju dovodilo je do eskalacija nasilja. Prvi osnovni sud u Beogradu osudio je okrivljenog zbog krivičnog dela Nasilje u porodici učinjeno iz mržnje zbog seksualne orijentacije sina, i ovo je prva presuda u Srbiji u kojoj je član 54a Krivičnog zakonika uzet u obzir prilikom odmeravanja kazne“, navodi se u izveštaju.

Pritisci i odbacivanja od strane roditelja

Iako su se stvari u Srbiji dosta promenile u poslednjih deset godina zahvaljujući Prajdu i prepoznavanju LGBT+ zajednice u medijima, aktivista Goran Miletić iz organizacije „Civil Rights Defenders“ kaže da se čini da je u okviru porodice situacija za LGBT osobe ostala slična.

Prema njegovim rečima, građani i dalje smatraju da je sramota imati dete koje je pripadnik LGBT+ zajednice, o čemu svedoče i podaci koje navodi da bi sedam odsto roditelja tražilo od deteta da napusti porodični dom, a isto toliko bi prestalo da komunicira sa njim/njom zbog toga. Gotovo polovina ispitanih (48%), dodaje on, na drugačiju seksualnu orijentaciju gleda kao bolest, pa bi detetu pokušalo da pronađe medicinsku pomoć.

„U praksi, oni koji pripadaju LGBT zajednici suočavaju se sa pritiscima i odbacivanjem od strane porodice koja često nikada i ne prestaje. Čini se da su promene u okviru porodice dosta spore i potrebno je da poruka dolazi od strane vlasti – najpre da je svako nasilje i diskriminacija zabranjena. Drugi korak mora da bude da prosvetne vlasti konačno naprave korak i uklone sve homofobične delove iz edukacije, budući da škole i dalje edukuju o drugačijoj seksualnoj orijentaciji kao nečemu neprihvatljivom“, ocenjuje Miletić.

Istraživanje položaja LGBT+ zajednice u Novom Sadu iz prošle godine, koje su uradili Centar za razvoj demokratskoj društva Europolis, Grupa Izađi i Zaštitnik građana Novog Sada, daje jasnu sliku sa kakvim se problemima suočavaju osobe zbog svoje seksualne orijentacije u tom gradu, a čiji se podaci verovatno ne razlikuju ni od drugih gradova u Srbiji.

Podaci do kojih se ovom prilikom došlo ukazuju da većina populacije grada Novog Sada veruje da je homoseksualnost bolest, a manje od trećine građana veruje da su pripadnici LGBT+ populacije izloženi fizičkom, psihičkom i verbalnom nasilju zbog svog seksualnog i rodnog identiteta. Pored toga, čak 43 odsto roditelja uopšte nije upoznato sa seksualnom orijentacijom i rodnim identitetom svoje LGBT+ dece.

Svaka četvrta LGBT+ osoba trpi psihičko nasilje u porodici

Osim porodičnih, negativan stav je vidljiv i u sferi društvenih odnosa. O tome svedoči i podatak da bi 25 odsto ispitanika odbacilo svog prijatelja, poznanika ili kolegu, prekidajući komunikaciju sa njim, nakon što bi saznali da pripada LGBT+ populaciji.

U prethodno navedenom istraživanju se navodi da ono što zabrinjava jeste činjenica da su čak dve trećine slučajeva nasilja doživljena u javnom prostoru, od strane huligana i prolaznika na ulici, dok je trećina slučajeva doživljena u okviru obrazovnih institucija i radnih kolektiva i to od strane kolega odnosno članova porodice. Istraživanja pokazuju i da LGBT+ osobe u Srbiji u 26 odsto slučajeva trpe psihičko zlostavljanje upravo u porodici.

Psiholog Filip Milenović navodi da su LGBT+ osobe su, kao i ostale manjinske grupe, u riziku da se susretnu sa nekim vidom diskriminacije na ulici, školi, poslu. Ipak, dodaje da najveću težinu u smislu posledica i uticaja na diskriminisanu osobu, ima diskriminacija od strane članova porodice.

„Da bismo se borili protiv diskriminacije treba da razumemo da su u osnovi diskriminacije uverenja koja se zasnivaju na nedostatku informacija, ili polovičnim informacijama. Često su ta uverenja inertno preuzeta iz našeg okruženja, bez ikakve intelektualne obrade i logičkog preispitivanja. Jednostavno preuzmemo stav naših roditelja, prijatelja, a da se ne zapitamo zašto i mi tako mislimo i da li smo razmotrili neke činjenice da bismo formirali takvo mišljenje“, objašnjava naš sagovornik.

Milenović zato napominje da bi poruka LGBT+ osobama bila da informišu svoje članove porodica ili da ih upute na izvore informacija koji imaju težinu autoriteta kao što su doktori, psihoterapeuti, psiholozi, ili stručna literatura. Informisanjem, smatra on, možemo da pobedimo predrasude i diskriminaciju.

„Ne postoji univerzalan savet kako da se zaštitimo od diskriminacije. To zavisi od više faktora, pre svega, od vrste diskriminacije i uzrasta osobe koja trpi diskriminaciju“, ističe psiholog.

Diskriminisanjem člana porodice po seksualnom opredeljenju ili identitetu, prema njegovim rečima, otpisuje se i odbacuje član porodice. Osobi se, kako kaže, šalje poruka da bazično ne valja, da ono što ona jeste nije prihvatljivo, i da je ljubav uslovna.

„Roditeljska ljubav bi trebalo da bude bezuslovna. LGBT osobe koje dobijaju ovake odbacujuće poruke u porodici, gde bi trebalo da budu prihvaćeni i voljeni, razumeju ove poruke kao ʻnemoj da postojis’, ʻne budi ti’, ʻne osećaj’. To su štetne poruke koje, ako se ne izgrade adekvatni mehanizmi odbrane, mogu dovesti do razvoja depresije, zloupotrebe supstanci, destruktivnog ili auto destruktivnog ponašanja“, navodi Milenović.

Njegova poruka roditeljima LGBT+ osoba i drugim članovima porodice nedvosmisleno ukazuje na to da tolerancija i porodična ljubav ne mogu i ne smeju biti uslovljeni seksualnom orijentacijom.

„Volite i prihvatite vaše dete, brata ili setru onakve kakvi jesu. Nemojte ih odbacivati zbog pola osobe koju vole. Diskriminisanjem činite veliku štetu članu porodice kojem je vaša ljubav i podrška neophodna. Informišite se i, ako je potrebno, potražite pomoć psihologa ili psihoterapeuta. Možda će vam trebati dosta vremena, i to je u redu, ali radite na tome“, poručuje Milenović.

Sve više pritužbi na diskriminaciju u Srbiji

O alarmantnosti stanja po pitanju diskriminacije marginalizovanih grupa u Srbiji najbolje svedoče redovni godišnji izveštaji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti koji pokazuju da se za samo poslednjih pet godina broj predmeta po kojima je postupao Poverenik povećao za čak 60% i dostigao rekordan broj od 1407 predmeta tokom 2018. godine. U tom vremenskom intervalu broj predmeta povećan je sa 884 koliko je zabeleženo tokom 2014. godine na čak 1407 slučajeva tokom 2018. godine (tokom 2015. godine bilo je evidentirano 1040 predmeta, tokom 2016. godine 1346 predmeta, a tokom 2017. godine 1098).

Najviše pritužbi tokom prošle godine podneto je zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, (26,4%), starosnog doba (16,5%), pola (10,7%), rođenja (10,6%), zdravstvenog stanja (6,1%), zatim slede pritužbe zbog diskriminacije po osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla (6%), bračnog i porodičnog statusa (4,9%), seksualne orijentacije (4,2%), dok su ostali osnovi diskriminacije navođeni u manjem procentu.

Izvor: Danas

One comment

  1. U Srbiji, najveci broj ubistava se desava upravo u krugu porodice ili pak medju partnerima. Mafijaski obracuni su na drugom mestu. To dovoljno govori o srpskim, pravoslavnim, porodicnim vrednostima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.