Protivnik sam izdvajanja, getoizacije bilo koje grupe ljudi. Mislim da svaki čovek, pa i gej zajednica, treba da bude što više integrisan u društvo i da se za mesto u njemu izbori svojim ličnim primerom. Protivnik sam paradiranja. Nisam za to da se seksualna orijentacija ističe bilo čime. Smatram da čovek ne treba da se određuje svojim seksualitetom. Seksualno obeležje nikako ne treba da bude u prvom planu. Seksualnost je i pitanje fiziologije, ne volim da se određujem na osnovu fizioloških stvari. Pitanje „da li više volite muškarce ili žene“ smatram krajnje indiskretnim. Divim se i pomalo čudim onim muškarcima i ženama koji o svom seksualitetu koji nije klasičan javno pričaju.
Ponašanje onih koji pripadnost gej orijentaciji upadljivo ističu svojim ženskim principom za mene nije samo paradiranje, već i neukus. Treba se pažljivo i strpljivo izboriti za svoja prava i – ne provocirati. Ja jesam za borbu. Svaka borba ima svoje žrtve, ali pitam se: da li bi, možda, bilo bolje bez gej parade? Bojim se iživljavanja latentnih i prikrivenih homoseksualaca, a takvih uvek bude. Ne treba paradirati ni na indivudualnom planu. U Americi su Crnci proganjani, nije to bilo tako davno, a danas imamo Obamu kao predsednika. Zbog toga se nadam da će se i u našoj sredini odnos prema ljudima drugačije seksualne orijentacije promeniti. Čestitam svim gej aktivistima koji imaju hrabrosti da se tome potpuno posvete. Ja nisam takav, nisam izabrao to da radim. Ne iz straha.
Prvi sam na ovim prostorima progovorio o pravima homoseksualaca, još pre 20-25 godina na kongresu Saveza komunista. I ne treba zaboraviti da uprkos zakonima koji su tada vladali – decenijama unazad nije bilo suđenja zbog homseksualnosti.
Ja sam za to da cvetaju svi cvetovi. Ali, i gej ljudi moraju biti tolerantni. To znači da ne preziru, da ne progone, da se ne ismevaju heteroseksualnim ljubavnim romanima, pesmama, pričama. Homoseksualci ne bi smeli da preziru ono u čemu nisu. Ako tražimo da se prizna gej ljubav, nema mesta preziru prema onoj heteroseksualnoj. Da nema te ljubavi, ne bi bilo ni sveta, ne bi bilo ni jednih ni drugih. I to je važno u borbi za sopstvena prava – biti tolerantan prema Drugome, prema onima koji su u odnosu na nas drugačiji.
I tu Drugost treba prihvatiti. Jeste naša sredina homofobična, ali i – licemerna. Dovoljan je primer sa minulog FEST-a. „Sava“ Centar je bio pun onih koji su želeli da vide „Milk“, film o američkom gej aktivisti, jer je svetski hit. A isti ti ljudi ne samo da nisu bili spremni, već su i zabranili domaći gej skup, jer su se plašili incidenata. Na našim televizijama emituju se i filmovi i serije na gej teme. Verovatno su gledane, jer su u udarnim terminima, a istraživanja javnog mnenja pokazuju visok stepen homofobije. To licemerstvo me užasno nervira.
Kada već pominjem medije, homofobičnost postoji. Žuta štampa zna ko su njeni čitaoci, uglavnom desničari u svemu reakcionarni, pa i kada je ova tema u pitanju. Homofobija žute štampe nije iskrena homofobija, nego nešto još gore – komercijalna homofobija. Ko je iskreno homofobičan, to radi otvoreno, iz ubeđenja. I moram primetiti da samo nekoliko štampanih medija, dnevnih listova i magazina, nikada nije objavilo nijedan homofobičan tekst.
Licemerne su i crkve. Najbučnije su bile protiv zakona o toleranciji. Kao što sam napisao za „Blic“ marta ove godine, nije problem što se crkve mešaju u teme koje reguliše zakon, već što vlast popušta pod pritiskom crkava. Ona čak uvredljivo skida zakon sa dnevnog reda Skupštine posle isteka roka za javnu diskusiju koja je trajala pola godine. Sa stanovišta crkvene dogmatike, pitanje seksualnih manjina jeste teološko pitanje i najveći crkveni velikodostojnica raspravljaju to pitanje već dugo, počev od svemoćnog pontifeksa Katoličke crkve u Vatikanu, poslednjih godina vrlo isključivo. Ali, ta rasprava, pored sve papske moći, nije zaustavila donošenje zakona u zemljama EU. Zaista ne mora da ga zaustavi ni kod nas.
Nije moje da popujem popovima, ali smatram svojom obavezom da skrenem pažnju crkvi u kojoj sam pre mnogo godina i sam kršten, da se ponašaju kao čelnici jedne bivše jugoslovenske republike na tu temu. Ti čelnici su svojevremeno rekli da u njih nema homoseksualaca, te da je svejedno da li stavka u krivičnom zakonu o kriminalizaciji seksualne aktivnosti među muškarcima postoji. Posle toga zakon je izglasan. Svugde u svetu, bez obzira na zakone, zabrane, progone ili toleranciju – postoji približno isti procenat što otvorenih, što prikrivenih, što latentnih gejova.
Tako je i među pripadnicima naše većinske crkve. Procentualno je, verovatno, i veći, pre svega među bratstvom u kom vlada celibat. Što je takođe zakonomerno. To, naravno, naši dobro obavešteni velikodostojnici znaju, ali sa rukama u mantiji idu i dalje. Time što ga zataškavaju - tolerišu istinski greh i kriminalni čin pedofilije, koji po pravilu prati i zloupotreba položaja. Nije istina da predloženi zakon otvara mogućnost da sveštenici koji odbiju da venčaju dva jednorodna građanina budu kažnjeni. Kad sam već eksplicitan, smatram da kod nas nema razloga da se nekim zakonom odobri sklapanje takvih brakova, čak i ako je razlog pre svega u sferi naslednog prava.
Mladim ljudima preporučujem da ako mogu, ako se u mladosti kolebaju na koju će stranu, da je bolje da se opredele da budu heteroseksualni zato što je to, ipak, lakši život. U socijalnom smislu lakše je imati heteroseksualnu ljubav zbog toga što je priznata, pogotovo u mačo civilizacijama gde se na homoseksualnost gleda s podozrenjem i gađenjem. Latentni homoseksualci u tome su najbučniji i najagresivniji, a isuviše je banalno da na taj način u sebi ubijaju svoju animu.
Oni mladi ljudi koji osećaju jaku sklonost, ne treba sami sebi zbog toga da stvaraju probleme, da budu nesrećni zbog toga što su gej. Naprotiv, treba potpuno da uđu u to. Smatram da je svakom čoveku dozvoljeno sve što ne ugrožava ljudsku slobodu, život i interes drugog.
U saradnji sa Lidijom Obradović, autorkom nagrađivane knjige "Biti gej u Srbiji" predstavljamo vam serijal u okviru kog ćemo svake nedelje objavljivati po jedan tekst iz ove knjige.
Knjigu možete kupiti u knjižari Plato u Beogradu.