... Da bi svako ostavio svoj trag. Na to mi je ličila rasprava u Skupštini Srbije povodom donošenja zakona o zabrani diskriminacije. Ispostavilo se da je ona bila i jedan od ključnih obračuna modernog, reformskog i konzervativnog u Srbiji.
Podsećanja radi, zakon je dan pre prvobitno zakazane rasprave povučen iz procedure zbog primedbi verskih zajednica. Tradicionalne crkve protestovale su zbog formulacije člana 18. koji se tiče zabrane diskriminacije verskih sloboda i uverenja, kao i zbog formulacije člana 21. koji, između ostalog, govori i o pravu na seksualno opredeljenje i zabrani diskriminacije po tom osnovu. U razgovoru sa verskim velikodostojnicima naišli smo na vrlo racionalan stav. Njih je daleko više zanimao član 18., na kraju formulisan onako kako su želeli. Povodom sadržine člana 21. crkve su najmanje urgirale, iako se u javnosti nije stekao takav utisak.
U skupštinskoj raspravi članom 21. ponajpre su se bavili oni koji boluju od homofobije i kroz njihove diskusije najviše je progovarala homofobija. Ne ni politički otpori, čak ni vrednosni stavovi Crkve, već ogoljena homofobija. I to ona lična, koja je pokušana da se prikrije iza političkog stava stranke, ili iza proizvoljnog tumačenja vrednosnih postavki crkvenog učenja i navodne zaštite interesa Crkve, ili navodne zaštite javnog morala. Zaboravili su, ili možda ne znaju, da je homofobija koja je isijavala iz njihovih reči zapravo dokaz da imaju lični problem - da nisu potpuno sigurni po pitanju sopstvene seksualne orijentacije.
Ono što je meni bilo najstrašnije, iza „odbrana“ vrednosti pravoslavne crkve krili su se i vernici koji nisu postili u vreme uskršnjeg posta. Govorili su o vrednosnim aspektima crkve kojoj pripadaju, a u vreme posta – kada se pogotovo ne smeju govoriti teške reči i izražavati mržnja - bili su prepuni mržnje. Dok sam ih slušao u Skupštini imao sam to u vidu i baš me je zanimalo da li će se setiti da se vrednosti na koje se pozivaju odnose i na njih. Da li će se setiti da poštuju ono u šta se zaklinju. Nisu se setili, što je vrlo licemerno.
Još je mnogo toga bilo licemernog i u ljudskom i u profesionalnom i u političkom smislu. Recimo, kvazi naučna tumačenja homoseksualnosti uz pitanje - da li treba priznati takozvanu bolest homoseksualaca? Ponavljao se argument kako je tamo neke godine homoseksualnost bila bolest na listi Svetske zdravstvene organizacije. Zaboravljali su govornici, među njima i lekari, da kažu i godinu kada je sa te iste liste homoseksualnost izbrisana kao bolest, a ima tome 18 godina.
Reči koje su se najviše čule u argumentaciji protiv ovog zakona bile su „gej“ i „homoseksualac“, a u zakonu tog pojma nema. Niti se u njemu govori o gej brakovima i usvajanju dece, kako su mnogi tvrdili, što je takođe bila licemerna zamena teza.
Za mene kao pravnika bilo je nedopustivo da moje kolege za skupštinskom govornicom zloupotrebljavaju svoja pravnička znanja, praveći konstrukcije koje su bile čista politička manipulacija. Na primer, da se ovim zakonom legalizuju nekrofilija i pedofilija. Govorili su to ljudi ne samo bez ličnog, nego i bez profesionalnog morala. Bar je njima dobro poznato da homo i hetero orijentacija jeste seksualno opredeljenje, a sve što su pominjali – već je sankcionisano krivičnim zakonom.
Veliki su trud uložili oponenenti zakona zalažući se da se seksualna orijentacija zadrži u sferi privatnosti, što uopšte nema veze sa suštinom zakona – da niko ne sme biti diskriminisan zbog svoje seksualne orijentacije. Bilo je u poslaničkoj raspravi i dosta nečasnosti. Mnogi su zakon proglašavali zakonom koji se donosi samo radi zaštite jedne manjinske grupacije, a zaboravili su da se njime štite i deca i stari i sindikalni aktivisti i mnoge druge manjinske grupe. Takođe su mu pripisivali svojstva koja nema – da pripadnicima gej zajednice daje pravo da javno paradiraju, što navodno vređa javni moral. U žaru homofobije ti su poslanici zaboravili da je Ustavom Srbije svakome dozvoljeno da se okuplja i da je to jedna od osnovnih demokratskih sloboda, pa prema tome, i homoseksualci imaju pravo na svoja okupljanja. Zakon o kojem je reč ne utvrđuje nikakva nova prava koja već ne postoje u Ustavu, već štiti posebna prava i zabranjuje diskriminaciju po bilo kom osnovu.
U Skupštini Srbije bio sam svedok defilea licemerja i laži, a pravni, politički i ljudski argumenti nisu bili na strani onih koji su vrlo bučno bili protiv usvajanja ovog zakona.
Na svu sreću, zakon o zabrani diskriminacije je donet. Država ga je dugovala svojim gra đanima po mnogim konvencijama koje smo potpisali. U formalno - pravnom smislu, on donosi mehanizme zaštite manjinskih grupa, ali ima i edukativnu funkciju i za homofobe i za one koji su tolerantni. Proces donošenja zakona bio je direktan sukob između starog i novog, netolerancije i tolerancije, borba civilnog i kulturnog sa necivilizovanim, vulgarnim i prostim.
Ali – to je Srbija.
Imali smo istorijsku sreću da se dijalog između konzervativnih i reformskih snaga vodi povodom zakona koji je tangirao najdelikatniju temu – seksualne manjine. Ispostavilo se da u društvu koje navodno gaji stari moral, od starog morala nema ništa. Mnogi su govorili sa velikim patosom o staroj srpskoj tradiciji koja će ovim zakonom biti podrivena, narušena. Ali su zaboravili da se tradicija čuva u nama samima i da je Srbija jaka i onakva kakvom je mi svi pojedinačno činimo.
A svaka država, i to je ključ čitave priče, vredna je poštovanja i uvažavanja svojih građana onoliko koliko je ljudska i čovečna. Mi smo ovim zakonom doprineli da Srbija bude ljudska i čovečna više nego što je to bila pre njegovog donošenja.
U saradnji sa Lidijom Obradović, autorkom nagrađivane knjige "Biti gej u Srbiji" predstavljamo vam serijal u okviru kog ćemo svake nedelje objavljivati po jedan tekst iz ove knjige.
Knjigu možete kupiti u knjižari Plato u Beogradu.